Stražilovo

326

СТРАЖИЛОВО

Б р . 21.

пује себи светитељске ликове од сеоског живописда, ако га смемо тако назвати, и скупље их плаћа, него што је могао добити одмах код живопишчева суседа на вашару, трговда, који је себи у каквом заводу дао зготовити за шпекулацију ликове свих светитеља, који су били доста солидно израђени. Зашто? Свет прост не разуме се. Трговчеве иконе су приближније природи, а то њима изгледа обично; на против иконе сеоског мазала, све те боду у очи својим шаренилом. Ликови жути, као лимун, а беле браде у светитеља изгледају, као да их је берберин насапунио за бријање; е, ал ником из народа и не пада на ум, да се насмеје томе, шта више, са највећом побожношћу посматра те светитеље. Од ирилике тако је било и са глумачком вештином. Не ћу да кажем, да су сви наши глумци били као онај мазало, али иублика, маса, била је у истину, као онај народ. Глумци, ако су хтели да се допадну, морали се служити јаким бојама, из почетка, као да се само допадну и да тим задобију публику за нозориште и за себе, а доцније и сами не приметише, како им је то ушло у крв, и како би сад био врло мучан посао, да изоставе све оно, што су научили. Са позорнице пренели су то и у живот, па зато и није никакво чудо, што С—ани, кад им позоришна дружина иосле неколико година опет дође, не познадоше више ону милу Јелчицу, на и самога чика-Зорана. Дубоке бразде на мршавом и бледом лицу казиваху, да је сиромах морао много препатити за то неколико година. Само си га још могао познати по звучном гласу и још увек крутом војничком држању. А Јелка? Од нриродног, безазленог девојчета створила се велика светска дама. Еокетно држање чисто те изазива. Говори обично вишим гласом, него што се обично у животу говори, али добар познавалац би одмах приметио, да у оном гласу нема више онога звука, који је негда задивио и очарао С—ску публику. Лице њено у извесним моментима, кад би се заборавила, управо, кад не би хтела да буде друга, било је исто, али то се ретко догађало; она би се умела прибрати, и онда ни у гласу, ни у држању, ни у оделу, ни фризури, иа чак ни у очима, није било никакве разлике између ње и трагичне љубавнице. Само кад би у својој соби замишљена села, кад би јој кроз главу пројуриле успомене на сретно доба детињства, на пространо двориште Данићево, па на дуд, па на Цветка, онда, онда је Јелка опет била Јелка, она иста мала главица са несташним изгледом безазлености ; у телу снажнија, виша и развијенија, изгледала је као дивна ћерка римских патриција, као Јулија или Дездемона. Није чудо, да

се обожаоци ода свуд стицали. Несташлук и достојанство, безазленост и кокетерија били су у њеној особи коицентрисани, и сваки је могао наћи у лепој Јелци свој идеал. Баш у таквом једном моменту, кад је Јелка премишљала о себи и својој прошлости, кад је сама себи почела говорити, како се разуверила о тој глумачкој слави, од прилике онако, као пре неколико година ћ њезин отац што је, кад јој се две сузе скотрљале низ лепе образе а она сама није могла јасно да протумачи повод тим сузама, закуца на вратима Бритвић. Није то више онај весели, раскалашни Бритвић. И његово се лице променуло, велике његове очи болећиво се сјале. После поздрава, још увек галантног и театралног, седе тик до Јелке, па јој стаде нетренице гледати у очи. „Јелка," поче тихим и што је могао умиљатијим гласом, „јуче сам вам јасно исказао моје мисли и моје осећаје. Ви ми рекосте, да ћете ми данас одговорити. Треба ли да вам казкем, како ми је било од онога тренутка до сада? Треба ли да знате, како ми је сад? Како ми срце необично куца од страха и наде? — Станите! Још ми не одговарајте! Видите, ја се бојим, стрепим, дрхћем! Хоћете ли, да вам још једном поновим све оно, што вам јуче рекох?! Не, не, још више, нише ћу вам још рећи ..." „Станите!" прекиде га Јелка. „Господине Бритвићу! Ви сте јуче рекли све, што се даје рећи, и од чега се не може више ништа рећи, рекли сте, да ме љубите. Хоћете ли, да будем искрена према вама?" Бритвић је погледа, а она настави: „Не! Нисам требала ни да вас питам за то. Моја је дужност, да будем искрена, зато чујте ме: Сва силна удварања, и од стране публике и од стране неких наших глумаца, колега, била су ми свагда досадна, јер су сва та удварања и уверавања по једном калупу. Ја сам све то примала и слушала, док ми је годило, али како сам себи представила свој живот везан уз онога, који ми исповеда љубав, од онога часа сваки ми је ностао досадан; и јам сам онда свагда и свакоме искрено и отворено рекла: Господине! Шту.јем и ценим ваше осећаје, али ваша жена не могу бити. Господине Бритвићу! И ви сте ми истим начином изјавили своју љубав. У моме је срцу према вама онакав исти осећај, као и према евима осталима што је био, па ипак вама не могу да изречем оне последње речи. Ја не знам зашто. Мени се чини, да бих могла везати своју судбину с вашом, јер пажња, коју сте ми указивали за време мога боловања, увек ми је у памети. Ако је то љубав, онда . . . онда ... господине ..."