Stražilovo

СТРАЖИ10В0 ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 23.

У НОВОМ САДУ 9. ЈУНИЈА 1888.

ГОД. IV.

ПЛАЧ АФРОДИТЕ НАД АДОНИДОМ.

звезде на висини. Чујете л' моју тугу? Ја плачем у тишини... 0, Ехо, по даљини! Поклони гласак другу, Што блед и мртав лежи У суморној долини ... К'о кедар оборени, К'о дветак миришљави, Он ћути ... Тешко мени ! Његове бујне косе Несташни ветри носе А руке, што су сретно С дивљим се вепром биле, Без моћи и без силе На тле су пале цветно. Где сте ви, миле зоре, И ви пролетњи дани, Кад је божанском ногом Блудио по пољани И звонким својим рогом Гонио снажног вепра, Суровог, страшног звера, И лава и пантера? Бојно му копље лежи, И тул и оштра стрела, Крај снажног, мушког тела А око бујне косе Густа се врежа сплела ... 0, источниче живи Сребрне горске струје! У жарко подне ту је Тражио одмор благи Мој нељубљени драги. Ту сам у тавне ноћи Мамила песмом вега И тужна у самоћи,

Спустивши руке своје На своја бела крила, У твоје бистре вале Бисерне сузе лила. Ја ћу, без миле наде, И од сад њега звати И с тугом спомињати Његово слатко име. Ја ћу у ведре дане Блудити кроз пољане И у свом боном санку, У ноћи и уранку, До века бићу с њиме. Ви травне, вите стазе, И ви пећине горске, С прохладним, благим миром И ви обале морске, Чувајте спомен друга. Ти, Ехо, носи широм С мирисом и зефиром Са орошена луга Адонидово име И сваки дветни кутак Испуни само њиме. Вече се спушта благо С мирисом и милином И ветар бије с гора, И чајка тромо кружи С обале сињег мора Над равном површином. Застани, сунце сјајно, Буктињу још не гаси, Да гледам чело бајно, Да гледам густе власи! 0, Фебе, бледи Фебе, Ти светли у самоћи . . . Сузама молим тебе,