Stražilovo

СТРАЖИ10В0 »€Т ЗА ЗАБАВУ, Н©?1? Ц ЕМЖШНОеТ ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ. ВРОЈ 24. У НОВОМ САДУ 16. ЈУНИЈА 1888. ГОД. IV.

МИТА ПОПОВИЋ 1841. — 1888. Већ је мал те не пуне две године, како се тмаст облак надвио над иначе свагда ведрим духом р о д о љ у б а п е с н и к а М и т е II о п о в и ћ а, две је године како су умукли они умиљати гласи, који су свако српско срце загревали, минуле су две дуге године, како је у народу свом омиљепи песник престао из дубине нлемените душе своје вадити слатке речи родољубна заноса те њима одушевљавати браћу своју и соколити их и тешити надом на боље дане. Мучне су то биле две године, били су то небројени дани зебње и стрепње за драги живот миљеника народног, свако се поштено српско срце усрдном молитвом дизало творцу свевишњем, да разгопи таму са чела увенчанога песпика те да га опет чила и весела поврати свом роду, али је, на црни јад и сирби терет пријатељима српске књиге и просвете, та молитва остала неуслишана, те место да кликнемо од веље радости и својски и искрено пригрливши враћено добро и притиснувши га на пријатељске груди да га на ново у слави уведемо у наш круг, а мита ево испраћамо са земље, ронећи сузе најискренијег саучешћа и бола за тако дичним сипом српског народа. Жао нам је, од срца нам је жао честитога Мите Поповића, што се пре времена мораде уклонити из средине свог народа. Рад његов стоји отворен пред потомством, па ма како га неумитни суд озбиљне и непристране критике и пресудио, .једно не може Мити Поповићу одрећи ни најцрњи душманин, а то је његова чиста, богодана песничка душа, његов ретки жар родољубни и својски му мар и хатање за проСветни напредак сриског народа. Све, што је Митин дух створио, све је то провејано дахом најчистије и непомућене љубави нрема роду српском. То је онај зар, који ће вечито обасјавати умна чеда Митина, а тај зар не ће згаснути, не ће избледити, догод и последњи Србин узуме ценити и нада све уважавати најсветије чувство, чувство љубави према роду. У сваком ће нежном српском срцу песме Мите Поповића наићи на откуцај, који ће казивати, да свако то срце разуме песника и да с њим заједно осећа. А треба ли песнику веће награде? Од »Стражилова«, које је он, док је био у снази, тако радо и својски потпомагао, нека му је у опроштај изречена најсрдачнија хвала! Па хвала му и у име свега српског света, који су заносшш створови његова неодољива духа песничкога! Дај Боже и лепа срећо српска, те ти створови духа Митина свагда и свугде постизали сврху своју, учећи Србина, да живи и мре за своје Српство! Нека је вечита слава Мити Поповићу и остало му име дично и сјајно на векове!