Stražilovo

388

СТРАЖИЛОВО

Б р . 25.

Тако једнијем гредом обиђоше манастир. Хитри Кушмељић, и ако се маличак снебивао, јер се ђачићи — од прилике његови врсниди — често обзираху шанћући и смијући се, нрорачуна, да ће у тој кући бити што шта око четрдесет сувота, а кад се к томе дода шупљина под кровом и подруми, онда би се пода тај један кров могао смјестити сав народ зврљевски — мишљаше он. Оиа два ђакона сврнуше на лијево кроза велика врата, над којима бјеше икона и гораше кандило. Бакоња се домишљаше, да ће ту бити нека светиња, али није могао разумјети, рашта баш кроза та врата допирапте оно »благовоне није«,што се шири из манастирскијех кујиња. — А јеси ли кад био овде? запитаће један малиша уставивши се пред вратима. — А брате, ка' ... — рашири руке. — А како те зову? — Иве. — Бакоња! додаде други церекајући се. Оца ти зову: Кушмељ, мајку: Осињача, брата: Чмањак, сестру једну: Галица, другу Кривица. Још имаш стричеве: Чагљину и Шунду. Реци, да није тако, де! — А шта си радија код куће? — Шта сам тија! одговори Кушмељић оштро. — Паса си козе, јето шта! А овде ћеш ићи за гускама, разумиш ме. А није лако чувати гуске, борме. Прије свега триба да свакој надијеш име, јер ти ниједна јутром не ће тити изаћи, док је не зовнеш по имену. Па онда ваља да иђеш прид њима овако (показа му, како ће се гегати, баш као гуска). Ако ли која утече низ Крку, мораћеш одма скочити за њом, за њом док је не стигнеш! По том уђоше за ђаконима. Бјеше то соба пространија валај него што је црква у Зврљеву, и у соби сто, за којим би могло сјести стотину друга. Иза прочеља, на стијени, бијаше разапет Исус, го и велик — ништа мање од Кушмеља. На другој стијени висаше платно, на коме бјеше насликана гомила људи и пред њима на једној трпезици јела и путијер. Сви су били космати и сваки, осим једнога, имадијаше као неки свијетли лопар око главе. Наоколо висило је још омањих слика. Крај стола бјеше иалоња и на њој отворена књига. Из те собе пријеђоше у другу мању, гдје бјеше један столић и са стране двије старинске клупе, а на дуварима полице пуие кругова и здјела. Одатле уђоше у кујињу.

Пред уздигнутим огњиштем стојаше иостарији фратар, држећи у једној руци гвоздено цједило, а другом нагнуо лончић па лијева јуху. На први мах Кушмељићу се учиие чудно, да редовник врши таке после, али ено пробријан је као и остали, ено му кукуљ на мантији и коноп око струка, само што се бјеше запрегао бијелом опрегљачом. ђакони и она три ђачића не свртаху очију са лончића. Бакоња, у тешкој двоумици, причека. докле онај изручи, па скинувши капу приступи и цмокну га у масну руку . . . Ону петину подуши смијех. Превили се па све : хи ! хи ! а не може ни један да проговори. Кувар зајапрен и знојав од силне јаре, снеби се мало, па га пита. — Ко си ти? — Ја сам синовац вра-Брнин. — Е, жив бија! . . Видиш . . . онај . . . ја нисам редовник, него кувар, лајик . . . онај. . виш . . . али јонет, добро је штовати старије. . Ја би по годинама . . онај . . виш . . мога ти бити отац . . — А шта се ту ћерезубате, а? Проклети скоти! одапе му се од једном језик. — Издирите на двор, мрш! и замахну пут њих кутлачом те искочише један за другим. — Чудна ми чуда, што ме дито пољубило V руку! ? Метни капицу, метни. Мени је име Грго, али ћеш ме звати шјор Грго, знаш. Ти ћеш исти са овим враговима у овој камари, знаш. Владај се лино, а ја ћу те увик поучити, знаш. Али свр свега не подавај се оним скотима, нити буди ка они, него буди ка триба, ајде! Бакоња збуњен врати се горе, гдје бјеху полице. Ту га опет почеше задјевати нови другови. — Зашто ниси и мене пољубија у руку, а гушчару? вели му један, па се укочи пред њим. — Нека то, него како си смија V опанцима прићи прико трпезарије, а? вели други. —Одма да си се изуја, па да прођеш тамо и амо бос! Почеше га гуркати. Кушмељић се нагну, крочивши једном ногом напријед, те баш да размахне мишкама, а у толико се врата у трпезарији отворише и неко ступи тешкијем ходом, да је тутњио таван. — Јето фра Тетке ! Бижмо ! рече силеџија, на што сви стругнуше опет у кујињу. Бакоња се веома зачуди познавши редовника, који је сједио до стрица, пред манастиром. — Јели то готово већ, Грго ? пита фратар.