Stražilovo

448

СТРАЖИЛОВО

БР. 28

њега, нађоше у једаред у њему врлина, о којима можда није ни сам покојник сневао. Наравно, да опет мора „Матица Српска" да искија, јер није наградила ни једно дело таквога песника! А сећамо се добро, како се овај или онај, који сад преврће очима, изразио, кад је ириказана која трагедијаМитина. Тим нас је пријатније изненадио „Глас Црногорца", који је у свом 25. броју а из пера самога Лазе Костића донео праву и истиниту оцену Мите Поповића као песника. Судба Митина сравњује се са судбином немачког песника Алберта Љнднера, који је такође умрво у лудници. За тим се приказује песничка способност покојникова, карактер, својство и правац појезије ирема уобразиљи самога песника. Препоручујемо тај чланак свакоме а особито нашим — лицемерима. — Хрватска критика већ сад с поносом броји Ксавера Шандор-ђалског међ своје најврсније писце, и сваки часопис, чији је сараденик, истиче му рад необично. И „Стражилово" га с великим задовољством броји међ своје, јер њему је, поред унапређења српске књижевности, главни задатак, да у тесну свезу доведе хрватску књижевност са својом. Најновије дело тога писца, које изађе са последњим књигама „Матице Хрватске," не заостаје иза досадашњег му рада. То су „ Три ■приловјеети без наслова. и И ако су три приповетке, ипак их везује једна идеја и оснивају се на једној тенденцији. Писац је, по нашем мишљењу, хтео да изведе, како је тешко поштеном човеку и правом родољубу и у рођеној отаџбини живити, особито ако се туђ елеменат у њојзи истиче и осили. У свакој приповеци истиче се то. У првој гони реакција, туђинштина људе и потомке оних људи, који се у покрету 48. и 49. године показаше као родољуби а бранећи свога господара, држећи их баш као хрватске родољубе опаснима идеји о апсолутној држави, у којој мора да влада само једна воља, једно начело и један језик. У другој приповеци хоће се отачаствени живаљ да употреби само за ниже службе, у којим нема награде а страном се елементу даје награда и без заслуге, само за то, што је — страи, те ће пре допринети, да се народности стопе, те тако да се опет изведе једин<-тво целокуине државе И у трећој је приповеци иста основа; и ако не оним бруталним средствима а оно се • лабави елементи обећањима придобијају а стални перфидно онемогуће. Тек се опет иде за тим, да се докаже, како се правом родољубу не да дахнути у рођеној му домовини. Све то је писац мајсторски извео, реално и трезвено нацртао а оиет за то оставио места и појезији, том правом и једино поштеном зачину у сваком књижевном производу. —- Историја цркве од проФесора Р. Сома, која приказује развитак цркве у свези са историјом света, излази у другом издању код Ђорђа Ббма у Лајпцигу. — Петроградска академија наука штампа хрестоматију перзијског језика од перзијског хана Мирзе Ризе и то латиницом. Речи се читају по западном начину, с лева на десно. — Пошурице (ситнице) назива Јосил Евген, Томић збирку својих 14 шаљивих прича и слика, коју издаде „Матица Хрватска" у својој „Забавној књижници" св. 93 95. — Хрватска књижевност није баш богата хумористичким списима.

Мален је број оних, који се латише и те струке а и таквима 'је онда обично драстика најглавнији, да не кажемо једини, зачин, којим драже живце својих читалаца. А драстика је тек само сурогат у хумористичком приказивању. На сваки начин показује то недостатак праве шаљиве жице, оног блаженог хумора, који се ником не намеће и не натурује а свет и догађаје на њему кроз ружичасте наочаре гледи и посматра. Суровој нарави да како да болве годи незграпност, јер одговара њеној суштини и ближа је њеном разумевању. Али писца не сме никад руководити допадање и одобравање сурове и простачке нарави, јер онда пише либрето за представе по вашарима, где врхунац „успеха" лежи у том, кад ма кога добро издеветају. Оно до душе има и таквих призора у животу, али књижевности није задатак, да их преверно забележи и „од заборава отргне." И „Пошурицама" има се доста замерити у том смислу. Поред красно цртаних карактера и ситуација избије тек, као псовка у љубавној песми, по која незграпност, те јако крњи утисак целине. Ако нису баш батине а оно је нијанчење „чакља спасенија" из замршеног положаја, или је узрок замршеном положају. Предмет многим приповеткама лежи у далекој прошлости, из садашњег времена нема скоро ни једне. Да ли се изменила нарав хрватскога народа, кад се нисац доследно обраћа на прошлост? Или га можда мами иростодушност негдашњег доба, они примитивни л>уди и одношаји? Зар данашње доба са својим лажним блеском не нуди довојбно комике? Још бисмо замерили писцу неке изражаје. Он конзеквентно употребљава израз „бадњак" за „бадњи дан". То је збрка појмова. Бадњак је цепаница а бадњи дан је — бадњи дан. У приповеци „Лов на бадњак" држасмо, да иду она двојица по кладе, на тек при крају разумесмо, да су ишли у лов на бадњи дан. У приповеци „Криви зуби" рђаво се уиотребљава реч „криви", јер јој писац даје смисао „лажни". Криви зуби стоје косо, искривљено, криво, а не морају никако бити и лажни, „Фалични". Хрватски књижевници не смеју ковати речи по ћеФу и допадању а још мање смеју давати други смисао оним речима, које већ имају свој утврђени. На тај се начин удаљују језици, српски и хрватски, у место да се, да је лепе среће! све већма ближе и најзад и стопе. Но оно су само два примера а има их још, што нам тим већма пада у очи, јер се писац понајвише држи чистог народног језика без вратоломних Флексија, особито кад даје реч „православној" особикојој. Не мислимо давати првенства овој или оној приповеци, но ипак држимо да је понајбоља „У продуженом течају". По осталим приповеткама су тек раштркане згодне ситуације и прикладни карактери, али у споменутој је све некако на свом месту. — ПроФесор др. Миливој Шрелел из Загреба послао нам је пре неки дан своју књижицу под натписом „Из латинскога језикословља (6 , у којој говори прво о цели и методи латинске синтаксе, изводећи, да се и синтакса има проучавати по компаративно-историјској методи уз помоћ ФилосоФије, за тим о консекуцији времена и начина, доказујући, да се прве клице тој консекуцији налазе већ у самим главним реченицама, у паратакси.

САДРЖАЈ: Дух времена сад је таки! (Наставак.) На Видов врх. К путним успоменама Од Л. Томановића. — Књижевност. Патница. Роман од Јакова Игњатовића. Оцена Драгутина Ј. Илијћа. — Уметност. Еј, да је меии . . . По народну певању за мушки лик удесио Тихомир Остојић. — Ковчежић. Позориште и уметност. — Књижевне белешке. „СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛБГГИћА У Н. САДУ.