Stražilovo

454

Б р. 29.

лости, даје Хањи лекције из француског језика и музике. — Могтеиг Непгг, — одговори госпођа д' Ив, која се очевидно љутила, што ја све располажем по својој вољи — ја бих то од срца учинила. јер ми је врло мило то девојче, само не знам, шта би на то рекли ваши родитељи, а не знам чак ни то, хоће ли они пристати, да та мала заузима тагси положај у вашој породици, који јој ви силом и самовољно хоћете да дате. Рав 1;гор <1е ие1е, топзјеиг Непп. — Она је под мојим туторством — одговорим поносито — и ја за њу одговарам. — Али нисам ја иод вапшм туторством —- одврати госпођа д' Ив — па за то допустите да причекам, док се ваши родитељи не врате. Ражљутила ме та упорност Францускињина, али срећом много боље сам прошао с поп-Људевитом. Честити попа, који је и пре тога поучавао Хању, не само да је пристао, да је и даље и опширније васпита, него ме је још и похвалио, што се заузимам. — Видим — вели — да савесно чиниш своју дужност, па ако и јеси још млад и дечак, морам те већ похвалити, пашти се само, да будеш тако и истрајан, као што си заузетан. И ја видех, да је попа са мном задовољан. Улога домаћина, коју сам ја себи присвојио, више га је забављала, него љутила. Видео је старац, да у томе свему има много детињарије, али да су мотиви племенити, па се поносио, што његово семе, усађено у моју душу, није, угинуло. У осталом, старац ме је здраво волео; а ја, колико сам га се у почетку, још у раном детињству, бојао из све душе, у толико сам га сада, улазећи у младићске године, све више и више предобијао. Беше спроћу мене слаб, па је допуштао, да га ја водим. И Хању је од срца волео и желео, да јој се судбина на боље окрене, колико је то до њега стајало, те тако нисам наишао код њега ни на најмањи отпор. Госпођа д' Ив беше по себи добра срца, па ако се мало и љутила на мене, опет је пазила Хању, што може бити боље. И тако се сироче не могаше потужити, да нема срдаца, која би ју волела. Наша чељад поче да се влада према њој не

као према другарици, него као према госпођици. Воља најстаријег сина, ма он био и дечак, у нашој се породици врло поштовала. То је захтевао и мој отац. Коме беше што криво, могао је апеловати на старијега господина или госпођу, ал' се вољи најстаријега сина није смело противити без овлашћења. Исто тако није се смело рећи најстаријем сину друкчије него „млади господин" и то од ране му младости. Чељад и млађа родбина већ се уживела у то, да поштује првенца, а то поштовање после остане за цела живота. „То држи нородицу", говораше мој отац и збиља за то се од старина одржала та добровољна, не законом прописана, уредба, по којој је најстарији син имао вигае имања од млађих. Беше то породично предање, које прелажаше с колена на колено. Људи се навикли да гледе мене као будућега господара, па ни сам покојни стари Миколај, коме беше све слободно и који ме је једини звао по имену, ни он се не могаше донекле опрети томе осећању. Мати је др"жала у кући малу апотеку и сама похађала болеснике. Еад беше колера, проводила је по целе ноћи у сеоским колебама скупа с лекарем, излажући се јемачној смрти, а отац, ако се и јест за њу бојао, није јој то бранио, велећи: „што се мора, мора." На послетку и сам отац је пружао помоћи, ма да беше суров; често је праштао работу, прагатао је, мимо урођену жестину, мање кривице; често је плаћао дугове за сељаке, обављао сватове, држао децу на крштењу; нама је заповедао, да поштујемо људе, а старим је газдама скидао и чапку на њихов поздрав; да! чесго их позивао и на договор. Ал' за то и јесу сељаци били срцем и душом одани нашој кући, као што се доцније често показало. Ја то све за то говорим, прво, да насликам верно, како је код нас било; друго, да покажем, да нисам наишао на велике тешкоће, хотећи, да Хању учиним „госпођицом." Највише пасивна отпора нашао сам у њој самој, јер девојчица беше врло бојажљива и од Миколаја васпитана у сувишном поштовању „госпоштине", да се може лако задовољити са своЈОМ СудбинОМ. (Наставиће се.)

НАРОДНА ТРАДИВДЈА И НЕПОГРЈЕШИМИ ИСТОРИЦИ.

написао синиша.

/|$ети се навршује виЈек, од како Је царство ?српско на Косову клонуло и од како Србин и у аовјесници и у иричи и ајесми јадикује над гробовима „силног цара Стјепана" и Косовскијех мученика, који знаше погинути „за крст часни

и слободу златну". И пети се навршује вијек, од како Србин у повјесници, пјесми и гтричи проклиње крвнике српске славе и слободе : Вукашина и Вука! Спомен мученика, погинулих за свој род, ободравао је Србина кроз пет вијекова, исто тако као