Stražilovo

455

што је спомен првијех хришћанскијех мученика ободравао прве Хришћане и утврђивао их у вјери спаситељевој; спомен јунака и ироклињање и ирезирање себичнијех крвника и хуља, који, своје користи ради, род свој упропастише, турало је мач у руке српскијем осветницима — хајдуцима — који су посље пропасти, по горама четујући, светили се злотворима за свако, Србу нанешено, зло, а народ ободравали, да не малаксава душом, јер Србу мора још осванути други љепши Видовдан. Исти спомени су ободравали и јунаке Зетске, да се збјегну у неприступне клисуре, па да гладни, голи и боси бране посљедњи камен и збјег слободе српске. Исти спомени су ободравали и Црног ђорђа, Милоша и хајдук-Вељка, јер да нијесу, зар би смјели били у сну помислити, да се смије тргнути мач за ослобођење Српства? И као посљедица тијех светијех успомена одржа се и увелича српска Зета — Црна Гора, а на Морави се диже из Косовскога праха и пепела најприје кнежевина а послије краљевина, јоште мала — нт-1 налик јога Немањиној, Милутиновој ил Душановој али ипак сриска Да се кроз пет вијекова проповједало народу српском, да се Душаново царство није кадро било никако одржати, да није било способно за живот, да је Вукашин био поштен а Урош хуља, да је Вук Ђранковић поштен јунак а Лазар млитавац, би ли остало до данас игдје трага имену српском, и би ли се нашао био игдје човјек. који би држао, да је вриједно, да се ухвати у коштац с Турчином за име српско, за слободу српску? —Не би, јамачнонеби! Али ево на коицу петог вијека, пошто потомци Косовскијех мученика створитпе двије независне српске државе, изиђоше „ неиогрјешими " мудраци, те проповједају, пријетећи свима, који им не би хтјели вјеровати, муњом анатеме и „ замашнијем ударцима ", да је Вукашин невинагаце а Вук кротко јагњешце, само Лазар и Милога су ваљда луде главе: јер лудо гину за оно, гато се, по тврђењу „непогрјешивијех", и онако одржаги није могло!!! „Да грозна српском духу позоришта."*) Па од куда сијевају те муње и анатеме, од куда падају на нас ти „замашни ударци"? — Из сриске задужбине, са олтара сриског, из уста сраског црквеног великодостојника, који сваки дан поје: Влажени милостиви, јако ти помиловани будут — и блажени миротворци, јако ти синове божји нарекутсја! Читао сам — смркавало ми се пред очима, чекао сам и чекао, не ће ли се наћи бољи од мене, да изиће на браник за светињу успомене српске прошлости — али залуду чеках. У једиом политичЛукијан: Видовдан.

ном листу наиђох додуше у Видовданском чланку на двије три језгровите ријечи, али те су биле слабе а да продру кроз честу горе пустињачке, те да допру до угаију оглугаена, „ неиогрјешивога " историка ! Признајем, да сам само дилетант, али у колико сам проучавао и друге, нијесам јога наигаао на таква горостаса, од којег бих се морао препадати и бјежати, те с тога ево ме да и с „непогрјегаимим" проговорим двије три ријечи, без „замашнијех удараца", без поруге, псовке, вике и буке, јер ја бар мислим, да онај, штоно надвикује, никога не увјерује! I. Је ли Вукашин крвник цара Уроша и тијем први виновник, те се, пошто се утамани лоза Немањина, српско царство распаде? „Непогрјегаими" одговара, да Вукагаин није нити крвник Урогаев, нити виновник распадаја српске царевине. Истина је, да Вукагаин није оставио писмена документа, да је он својеручно — или други по његову налогу — убио цара Урогаа. Али непобитно је то, да је цар Урога у цвијету своје младости убијен, или ако ћете, да га је на пречац нестало баш у онај час, кад му се досадило бити с Вукашином, те наумио био бјежати у Дубровник. Ко проучи свеопгату повјесницу средњега вијека, разумјети ће, да је тада била свуда трајна борба између властеле и земље-господара. Ови су настојавали, да рагаире и боље утврде своју власт и свој углед, а они се томе опирали и бранили своју сепаратистичну самосталност и независност у опсегу својих области. А неки од њих т. ј. од властеле, који се усљед сретне борбе изванредно осилише, нијесу се устручавали и подигнути руку на свог господара, да му и круну и престо преотму. Тај призор виђамо у Енглеској, Француској, Њемачкој, Италији, Мађарској, рјечју у свој Јевропи. Гдје је био цар или краљ силан јунак, покоравала му се властела, јер га се бојала а напротив слаба господара слушала је, како јој је кад ишло у рачун, а дизала је на њ војску, кад јој није био но ћуди. — Многи су цареви и краљеви, да припитоме силене великагае, давали им веће титуле и повластице, али тијем постадогае ти мали династи јога силнији и горопаднији јербо .... мрско властољубље Као ждрљиво зија море И, чим пође гордост горе, Повратит се натраг не зна.*) Други је значај средњега вијека тај, да су чланови царскијех и краљевскијех породица лебдили за круном и да гдјекад нијесу презали од никаква средства, да ју присвоје. Борба црвене и бијеле руже у

*) Стерија: Даворје.