Stražilovo

СТРАЖИ10В0

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ,

БРОЈ 30.

У НОВОМ САДУ 28. ЈУЛИЈА 1888.

ГОД. IV.

ВЕЧИТА ХАРМОНИЈА. а чисто лазурно небо са благим нечујним ходом Силази Дијана светла. Из своје вечите урне Безбројне милијарде звездида по небу сипа. У струји вечитог мира Мирисни ћарлија лаор под светлим небеским сводом, К'о Еолова лира. Светови у миру блуде ... 0, срце, и ти се смири! Вечити склад и покој нек блаже немир твој; И дух, запојен њима, да крила слободно гаири, По тавној ноћи тој. Војислав.

ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ! ПРИПОВЕТКА И 3 СРПСКОГА ЖИВОТА. ПРВИ ДЕО,

ема куће, особито српске, која тога дана неје иМала гостију. И Тинка Стајићка, мати нагаега познаника из Брајковца, Бранка Стајића, спр^шла се да дочека госпођу Јелисавету Рашићку из Брајковца и њену кћер. Еао вели, она .јој је сина дочекала и гостила неко време у Брајковцу, па право је и поштено, да јој то врати бар за један или ма и за два дана. Надала се гостима још синоћ, али не дођоше. Бранко нема мира још од јучер. Јучер је још пегаачио далеко изван Карловаца оним путом, што води из Брајковца у Еарловце. Јутрос је поранио. И кад је видео жагор и необичан живот по Карловачким улицама, које несу тако живе, ни кад с пролећа или у јесен нагрну раденици из целе Бачке и Баната у виноградарску радњу, или кад се у октобру искупљају ода свију страна ђаци, — када је то видео, још већи немир уђе у њега. Хтео би да доспе и у читаоницу, где одбор издаваше још последње налоге, и у саборницу, где певачка друштва држаху. своју

(Наставак.) заједничку пробу, и на паропловску станицу, где се згрнуо бели свет, да дочека лађу из Новога Сада, и у собу поверенства сигурности, где одборници даваху приступнице учесницима и гледаоцима свечаности на разна одређена места. А вуче га опет и тамо на онај пут, што води из Брајковца у Карловце. Замигаља себи, како ће на том путу угледати из далека читав карван кола, начичкана Брајковчанима. Јован Јаковљевић му је обрекао, да ће тако ући у Карловце, као да ће доћи, „да бирају војводу." Матер је спремио, да дочека и његова друга Јована с његовима. Тетка му је, рече за госпођу Нату, врло ваљана дугаа; а о њеној кћери, о госпођици Даринци толико јој је приповедао, да матери неје требало вигае, па да јој упадне у очи толико интересовање о тој „красној Српкињи девојци", да почне и сама мислити о њој, и још већма да јој обрати пажњу на њу, када дође . . . Пење се Бранко на степенице у саборницу, на заједничку пробу свију певачких дружина, што дошле беху, да увеличају ову светковину, а иза леђа му