Stražilovo

СТРАЖИДОВО

495

поређана, као што га и зову Шафарик, Рачки и Јагић. И кад се ово све зна, има ли право г. Д. Руварац, кад каже: „те ће том приликом научити и професор Живановић, шта је то јеванђелистар." Из овога свега излази, да се може „назвати јеванђелистарем јеванђеље иоређано по данима читања," а другоје питање, је ли се кад год звало јеванђелије по данима читања поређано јеванђелистарем. Ја мислим, да се може звати јеванђелистарем јеванђелије по данима читања поређано исто тако као год што се зове и „сказаније" јеванђелистарем, место да се зове еуап^еНапит. * * * Г. Димитрије Руварац вели у 29. бр. „Стражилова" ово: „Р1а основу напред наведеног причања г. Јагић од 1864 т -1867. о јеванђељима поређаним по данима читања, која је он час јеванђељем час јеванђелистарем називао, дошао сам до тог уверења, да се на иричања г. Јагића о јеванђељима поређаним по данима читања из тог времена не могу ослонити.. Кад он 1866. у Рптеп з^агоћегуа^зко^ јеијка II. <1е6 на стр. XXIII. рече: Жајв1;апје сшкко еуап§је1је вегђвко^а го(1а рјвапо је и Реш га У1капа, Кетапрпа 81па, ог! пеко^ вЈагса 81теопа, копсет XII. уека (вас1а и Еивкој)," а у својој Ш81;ог]р кпј^еупоз^ за истоВуканово јеванђеље 1867 рече: „паЈ8(;апЈ1 је еуап§јеШ1аг сшкМ вгђвко^а гос1а: бипеопоу Ш У1коу (Уикапоуо)"; зар не имадох основаног разлога, знајући уз то, како је IV Стојан у својим прнмерима навео нешто из истог јеванђеља, што сам држао, да је г. Јагић у својој историји књижевности погрешно назвао Вуканово јеваиђеље јеванђелистарем ?" Кад ово испоредимо, што овде говори г. Дим. Руварац, са оним, што је у својој књижици „0 читању јеванђеља" казао за Јагића, да ту реч јеванђелистар и не употребљава и да јеванђелистара нема у српско-словенској књижевности, ондаја питам, како ово изгледа ?! * * * Г. Дим. Руварац признаје, да је натрчао, пгго се тиче јеванђелистара у српско-словенској књижевности и верује сад, да је било у српско-словенској књижевности јеванђелистара. Што је натрчао, за то се срди на Стојана Новаковића, јер је мислио „да г. Стојан не зна, шта значи то: у Вукановом су јеванђеља по данима," по пгго у „Примерима" својима пије јеванђелија поређао ио данима читања. Г. Д. Руварац не треба да се срди на Ст. Новаковића, који је своју књигу „Примере" удесио за гимназије и који је у њој јасно казао: У рукоаису су јеванђеља по данима читања." Ово је јасно казано и „многи угледни и учени људи чуде се, да није могао г.

Д. Руварац увидети" из овако јасне реченице, да је Вуканово јеванђелије јеванђелистар. Г. Д. Гуварац вели даље: „А што се не обазрех на тврдњу г. Јагића: „с!а еуап§јеНв(;ага вгрккПц рјватћ па ко2Г тес!ји 13. ј 15 у. 1та уг1о тпо^о гавргзапјћ које кис1а ро тапавЉЉ 1 кпјсгпгсаћ", учиних то с тога, што ја ту тврдњу г. Јагића не држим за основану, почем мени није познато ни данас, .да има и један а не врло много такових еуап^јеИ^ага и ја молим г. Живановића, да буде тако добар, те да ми у овом листу каже, где су описани ти многи „вгрзк! еуапдеНв1;ап 12 13—15 у." Г. Дим. Руварац није веровао ни пре, да има и један јеванђелистар, па се преварио у рачуну, јер ено му показах Вуканов, Мирослављев и сврљишки јеванђелистар. Па ево и сад не верује Јагићу, да има међу 13. и 15. веком јеванђелистара ипозиваме, да му кажем, где су ти јеванђелистари описани. Г. Д. Гуварац мисли, да су „Историјом књижевности" Павла Шафарика сви споменици исцрпени и кад нема што у Шафарику, да онда нема то нигде. Али то је барем јасно, да Шафарику није било могуће, да све, што има које где, покупи и опише. Чујмо само, шта каже Јагић у својој Н^опр клјшЈУпови на стр. 151: ГГ ватот Ш1ап<1аги иу1ја§е јес!пако ро уЈве вШта вгђвкЉ ка1ис1јега, кој! ви ве кгај Лићоушећ ујеЉапја ТзауШ рхвапјет кпј1§'а. ННапДагвк1 тапавЉ јев! пајуеса ^уогпјеа 8{аго8г1)8кЈ'ћ кпЈ1§а: пај1јерве 1 пај(1га^'осјепЈје кпјј/етпе в!;аппе виговгћвке Шега1;иге 1)1ве оу<1је вав1;ау1јепе Ш ргеуес1епс, 0Ус1је р18апе Ш ргер1вапе, о<1ау1е гав!;игепе 1 1 - аг;уибепе ро вуој Е угор1. 610 ве иа пази Негге^ОУти каге: Негге^оута вау 8У1е1; павеН а веТзе пегавеН, 1в1;о 1)1 8е шо§'1о гее1 1 га вг1)вк1 Ш1ап(1аг: вуе кпргшсе еугорвке паршп, а1 веБе пеиргаиш. КајпоУЈЈ! ри1;шк 8Уе1;о§ог8к!, 1Лпптјеу РеЉоУ1с, па(1је ров1; ±01; сНвсппипа гегит 1рак јов 300 в1оу. гикорјва, ро пају1ве 8гНвке гесеп21Је, и 8атот НПапс1аги, и §1аупој кпЈ12ШС1, а око!о 150 гикорјва и пекој та1епој сеНЈ1С1, 8а вћ-апе; а ка<1 8е с!ос1ас1и 1оти јов 1 ов1;аН 8уе1;о§ог8к1 таиавИгј, (;а<1а се Нгој вг1)8к1П вротешка, в1;о 1ћ јов 1 <1апав тга и 8у. С гоп, пагав1;1 па уИе 1п1ја<1а! Шта из овога видимо ? Видимо, да има још мпого и много ствари, за које се не зна у нашој књижевности и чекају на онога, који ће их открити и на свет изнети. Којим је пак начином Јагић сазнао за споменуте јеванђелистаре, то ја не знам, али то можемомислити, да је њему лакше доћи до нечега него мени и г. Д. Руварцу, те да један Јагић може онда више шта знати него Д. Руварац и Живановић. Ја ево верујем Јагићу, да у српскословенској књижевности има између 13. и15. в. јеванђелистара, ма да не знам, од куда г. Јагић зна за те јеванђелистаре.