Stražilovo

484

СТРАЖИЛОВО

ловину горњег реда књига, изнесе их пред шефа, иа кад их овај прегледа, стрпа их у доњи ред, где је била вотка а извади одонуд друге; али је то тако вешто извршио, да се ведро није могло видити, а кад другу половину из тог реда, где је било ведро, почне извлачити, онда својим трупом вотку заклони и почне књиге мени додавати, те тако се преглед ормана срећно сврши. Иван ме само обешењачки погледа па онда ишчезе као човек, који је своју мисију свршио. Ресултат прегледа био је за нас најповољнији, с тога смо очекивали, да ће шеф и његова пратња да се удале, но, и на наше и на ректорово велико чуђење шеф прошета између нас, позва нас све у спаваћу собу и промаршира још два три пут поред нас. Стаде од прилике на сред собе и рече нам: »Господо, ја сам добио заповест, да вас све уапсим, па нашао или не нашао што код вас.« Они наши другови, који су разумевали сву озбиљност ових речи, згрозише се и задрхташе, а ја сам гледао овај призор као неко позориште, и не сањајући, да сам и ја на тој позорници глумац са активном улогом. Пре нашег иоласка шеф се врати још једанпут у нашу нисаћу собу, отвори фијоку од мог стола и нађе у њој једну теку са натписом: »Мој дневник«. »Что такоје?« упита ме шеф. »Мој дневник«, одговорим му најивно. »Дневник значит изложенше собитш — дозволите, да га прегледам.« »Изволите, изволите, молим вас.« Шеф нађе за нужно, да мој дпевник са собом узме, а ја опет при поласку узедох св-е своје цигарете и једну књигу Пушкинових дела. Пођосмо низ степенице. Уз пут ириђе ми ректор. »Ви немате каљаче?« »Немам, господине ректоре.» »И зимни вам је капут врло танак.« »Танак богме, господине ректоре.« »Имате ли новаца?« «Имам једну рубљу, господине.« Ректор нротрча поред нас свију, а кад ми сиђосмо у ходник, угледасмо, на наше велико чуђење и изненађење, четрнаест козака и толико исто жандарма, а нас је било свега тринаест. На дат знак козаци и жандарми окруж итп е нас и у исто време показа се с друге стране ходника наш ректор. Он је носио у једној руци каљаче, у другој велик плед. И

Б р . 31.

једно и друго даде мени. А за тим приступи к шефу полиције и поче га молити, да нас не прате жандари и козаци, јамчећи, да нико од нас не ће побећи. Он и на писмено даде тако јемство и тада остану с нама само два жандарма. Кренусмо се. Обишли смо цео Петроград у наоколо, газили смо по снегу и ветру пуних два и по сахата, док смо стигли до »дома предварителног закљученија«. Уведоше нас у једно предсобље, које је било у самим гвозденим решеткама. Дотле смо још по гатогод и разговарали а ту у том кобном нредсобљу ућутасмо као заливени, јер нам се свима кожа најежила а свачија машта нредстављаше другу слику, црњу иза црње, онога, што нас чека иза тих решетака. У тај дом претходног затвора дошли смо око три и по часа у јутру. Управитељ тог завода примио нас врло грубо. Криво му је било, што није имао довољно места за нас све' и што му нису напред јавили, да ће нас толико довести. Но за време док смо ми још у нредсобљу чекали, доведоше још десетак младих људи, лепо одевепих и интелигентна изгледа, али снуждених, као што смо и ми били, јер их овде очекиваше затвор — прогонство Сибир — робија или вешала. По списку почеше нас двоје по двоје звати горе у канцеларију. Причају, како се Грци нудили у анс. Код нас је било са свим противно, ми смо се грабили, ко ће пре у апс, јер смо били и озебли и уморни а у гвозденом предсобљу није било ниједне клупе, ниједне столице. На апсанском сату избијало је пет (мој отац забележио је у старом једном речнику, да сам се ја у пет сата родио), једап ливрејисан служитељ, који је на капи и рукавима имао пригаивене мале кључиће, отвори гвоздена врата и прочита моје име. Ја се сав стресох. Ево ти пунољетства у руској апсани! А где ћеш старост дочекати? — тако сам шапутао идући уз степене за служитељем. За мном је ишао још један служитељ. Дођосмо у једну канцеларију. Ту нас дочека онај исти жандарски официр, који нам је и у академији ствари нрегледао — било је иеколико чиновника један ме позове преда се. Не говорећи ми ни речи, узе ме за браду, нодиже је на вигае, прегледа мој врат и мараму, коју сам на њему имао: одреши је, извуче из огрлице и метне