Stražilovo

СТРАЖИ10В0

ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 32.

У НОВОМ САДУ 11. АВГУСТА 1888.

Н И М Ф А.

ГОД. IV.

амо, где густи бршљан шумори с лиснатих грана, И бистро језеро шуми и ветрић уљуљкан спава; Где дивља ружица двета и расте зелена трава, И благи нокој влада У древно, исконско доба, у доба пролетњих дана, Живљаше Нимфа млада. Она је певала песме' у ведре звездане ноћи, Болно-слађане песме. С румених усана њени' Трепташе чаробан припев: „ Ја љубим у самоћи, Пастиру, ходи к мени!" И пастир иђаше њојзи, занесен мислима сретним, Да вечно остане тамо. А месец двороги светли ... На обалама цветним Тишина влада само. Во.јислап.

ПОД БАГРЕНОМ. ПРИПОБЕХКА ИЗ 11А1АНАЧКОГ ЖИВОТА. НАПИСАО ИЛИЈА И. ВУКИЋВВИЂ

ређе смрт праг и од наше куће. Једне ми ноћи тата леже, па га те недеље и саранисмо. Нек му је души мира на ономе свету, ал ми остасмо сирочићи. Јадница моја, нана, док га жали, спираше сузом своје јаде, ал кад се и. добри људи одбише од сироте, рече ми једном. — Ја сам и ти, моје дете, паћеници. Под туђ кров нико нас не ће, а свога немамо. Вожја .је кућа високо, а људско срце камено . . . Жао ми је, што ћемо се за века мучити. Да је он жив, све би друго било, ал овако ваља нам се окренути на једну страну, па ће бар и нама сванути једпом ведрији дани. . Ја идем стрицу у Златаре . . . Примиће ме, и шта ће друго? А ти, рано, кад у школу не мож', прихвати се заната. Знам ја, нејака је твоја снага, ал је глад већа невоља ... Па је л' тако рано?

Ја је пољубих у суву и увелу руку, к'о што се икона љуби и . . . тако одох на ковачки занат. Мо.ј мајстор Милета, не може се рећи, да .је био нешто мимо осталих људи. Човек к'о и сви други! Шта би га као и одвајало? Нит да га човек нагази, нит да свет јури за њим к'о на какво чудо. По расту: осредањ а плећат, к'о сваки радник. Кад он узме чекић у руку и лупи ио наковању, види се, да га чврста рука држи. Око му к'о угљен, па ако си видио угљен, што пресијава, тако и његове очи светле. Вркови разређени —- није био космат, а браду је корсем бријао, а није му била ни бријач да нахрани. Онако за друго, весео к'о дете. Што радио, радио, увек певуши. Кад се замори и кад му зној раскваси кошуљу, а он ослони часком