Stražilovo

Бг. 32.

СТРАЖИЛОВО

501

данас све новине. Шта ћете ви радити иосле три месеца?« »ГГосле три месеца« — мислио сам и шанутао сам и говорио сам гласно. — »Каква три месеца? Зар могу три месеца ја овде живети?« к »И три године, па нити ћете ви знати, зашто сте затворени, ни онај, који вас је затворио. Све овде код нас у Русији иде по заповести.« »Па ко издаје таке заиовести?« »Старији!« »А ко су ти старији?« »Они, који су вас затворили.« Кратак и јасан одговор, само без наде и утехе. Пошто сам још два три нута зазвонио тражећи разне разности, кључар ми запрети, да ће ми звопо скинути и на тај пачин ја остајем жив у гробу. Дође време ручку, донеше чорбу од неког смрдљивог купуса, без меса. Дадоше ми још три фунте црна леба, који је имао форму и боју, па готово и кус непечене цигље. Од свег јела нисам ништа окусио. Анеански сат избијао је четврти и сате. Његово монотоно куцање било је досадно и непријатно, тим више, што је код сваког таквог куцања сигурно сваки апсеник помислио: колико ли ћу сати на овом сату набројати! На сату изби четири. Кључаоница у мојим вратима шкрипну и онај исти иослужитељ, који је целог дана са мном груб и набусит био, уђе унутра, скиде каиу. и рече ми радосио: »Изволите, баринг, ви свободни.«*) При тим речма мени појури крв у главу. Ја сам га гледао с неповерењем, но паде ми на памет, да тај исти човек, којиједопре четврт сата са мном онако груб био, стоји преда мном гологлав и сетих се, да ме је сад назвао господином па брзо почех купити своје ствари и упутих се с њиме до изласка. Уз пут ми је причао, ко је све у тој соби затворен био, колико је ко био мучен, ко је био осуђен на вешала, ко у Сибир и т. д. али ја га нисам ни слушао, само сам грабио да што пре изађем из овог пакла. *) Кад су нас затворили, полицајни комесар имаојеонаку заповест, да уапси једног нашег друга и све, који с њим живе, а није знао, да он живи у интернагу, па кад је ректор тај неспоразум објаснио, онда су нас пустили.

Служитељ ме одведе у ону исту собу, у којој сма били визитирани. Оиде застадох и моје другове осим једног, који је задржан и тек после четири месеца био пуштен. Вратише нам сгвари и нустише нас на слободу, пошто су претходно узели од нас обвезу, да нико не ће ићи никуд из Петрограда, док се најпре не јави главној полицији. Нисам у веку веће среће дочекао, но кад изађосмо на улицу и ја угледах божји дан. Весело смо се враћали у академију, радујући се још више, што нас тамо очекује ведро вотке. У академији нас другови дочекали, као да се нисмо целу годину видили, дочекао нас и ректор и професори, радосни и срећни. Предсобље од одељења, где смо живели, беше закључано и један оде да потражи нашег Ивана, па кад га не нађе, други од наших другова лупи неколико пута у врата. Ми смо га исмевали, што лупа, кад унутри зацело никога нема. Али на наше велико чудо врата се пред нама отворише и ми угледасмо у соби на столу празно ведро вотке а по диванима су спавали неколико служитеља пијани. Међу њима и Иван. Само су још двојица дремали. Иван је тврдо држао, да се ми не ћемо тако скоро вратити, па је позвао своје другове па част. Сви смо се од срца смејали и ишчекивали, како ће Иван да изгледа, кад га пробудимо. Разбудисмо служитеље. Они се сви од страха и стида отрезнише и стајаху као укочени, а Иван нас је само гледао, као да је хтео да се увери, да ли смо то доиста ми. Наједанпут прискочи нама, поче редом да нас љуби у раме а уз то је непрестано клицао: Слава Вогу! Слава Богу! Наши господа свободни — слава Богу! Па онда, као да се нечег сетио, нестаде га. Остали служитељи с погнутим главама сиремали су онај вашар, што су га направили. Док смо се ми смејали целој тој ствари. врати се Иван сав знојаван и задуван. У једној је руци држао ведро вотке а у другој разну закуску. »Слава Богу, когда ви свободни а водки будет — будет.« И тако је поред свију невоља ипак прослављен дан мога рођења.