Stražilovo

Б Р. 33.

СТРАЖИЛОВО

523

чса иазар, а Твртко, као и сви његови насљедници, „краљеви Србљем, Босни и к тому, и били су јуначнији на језику него на бојишту. За то га нијесу Срби ни мариди и за то је дрскост, из његова наслова изводити што друго, него његове сањарије —■ а не савез југославенски. А хрватски бан Иван Хорват ? За овога кажу, да је био на Косову. Ја то, премда га српска народна традидија не спомиње, порицати не ћу, али поричем одрјешито, да је он био ту као савезник хрватског народа или хрватске државе, — јер Хрватска у оно вријеме, уједно са сјеверном Далмацијом, бијаше, као и данас, спојена са Мађарском, па није могла сама за себе са страним државама савеза правити, него је бан Иван Хорват дошао на Косово као бјегунац или што но Нијемци веле: „6,ћгепс1ег КЉег," са неколико иратилаца. Иван Хорват био је присталица Карла маленога и противник краљице Јелисавете (удовице Лајоша I.) и њезине кћери краљице Марије, заручнице маркграфа бранденбуршког Сигисмунда, којега су Мађари позвали на свој престо. Кад су, као што горе споменух, обадвије краљице године 1386. или 1387. пошле у Славонију и Хрватску да утишају народ, ухвати их Иван Хорват код Гора (Горјана) и пошто им сасјече пратњу и у њој иалатина Николу Горског , одведе их као сужње у Нови град више Задра. Но пошто је Карл малени већ у Будиму био убијен, одржа побједу странка краљичина те Сигисмунд буде закраљен а супруга му Марија из сужанства ослобођена, дочим јој матер Јелисавету Инан Хорват посјече. Сад Ивану Хорвату није било више мјеста у његовој бановини, те побјеже са неколико пратилаца најприје у Восну „краљу" Твртку, па одатле, јер се ваљда и Твртко бојао, код себе га придржати,*) оде са својом пратњом — ваљда уједно са Хумљани на Косово, „да се нађе јунак међ' јунаци." Сад ја питам, је ли то био какав савез Хрвата са Србима, ако међу Србе дође један хрватски јунак? На тај би начин свак могао био године 1876. извести савез између Аустро-Угарске и Србије, јер је неки хиљадак људи одатле онамо прешло, да у Србији војују проти Турцима !!! У средњем вијеку виђамо свуда примјера, да се јунаци са свију крајева Јевропе купе са својом пратњом, да војују под војводством којега славног и јуначког краља или војводе, те да стеку славу и привикну јуначкоме послу. Кад но Премишлић Отокар II., краљ чешки, по®) Да се Твртко бојао освете краљице Марије и Сигисмунда, види се из уговора с Дубровником од године 1387. 9. Априла. Миклошић: Мопитеп^а зегћ. СХС VII Каранотвртковић: Споменици срнски 17.

диже војску на Ирусе год. 1254., ишли су с њиме сви млађи витезови Немачке и остале западне Јевропе, и познато је, да је Гудолф, гроф хабсбуршки, послије цар немачки и побједитељ Отокаров, од њега том приликом добио „ШИегзсћк^". А кад је тај исти Отокар год. 1260. завојевао на Мађаре, нађе се у битци код Кресенбруна у његовој војсци множина витезова и јунака од цијеле западне Јевропе: Нијемаца, Француза, Талијана, шта више и самијех Енглеза, дочим уз Белу IV. војеваху јунаци са истока: Срби, Бугари, Грци, Власи, Пољаци, и др. Па опет нигдје не каже ни прича ни повјесница, да су сви ти народи или државе биле у каквом савезу. И на Немању војују браћа војском, у којој је било — осим Срба — Фруга, Турака и др. а и Милутин има чету фрушку т. ј. састављену од западнијех војника. А шта да речемо у новије доба за војску Валенстајнову или Мансфелдову или за швајцарске гвардије у некојим државама ? Све су то били или ,,1'аћгепс1е КтИег" или војници од заната, који се сад једном сад другом најмљивали, да се хљебом ране те су их Нијемци и прозвали: „Ко181аи{сг" т. ј. они, који трче за рижом (пилавом). За такве - по међународном праву — ни данас ниједна држава не ирима одговорност на себе. Борба Лазарева с Турци занимала је све хришћанске народе и јунаке у Јевропи. За крстоноснијех ратова ишли су они у Азију на Турке, а сад, чујући за борбу Срба са Турци, одоше Лазару. Колико се свијет хришћански — изузамши папу — радовао српској побједи, види се отуда, да су у Паризу, кад чуше, да је Мурат погинуо, мислећи, да је и турска војска пострадала, у великој богородичној катедрали (К61ге-Вате) држали „велико славословије. и Сад ћемо разумјети, да је у војсци Лазаревој, без икаквијех савеза, могло бити неколико хиљада таковијех: „ГаћгепАе ШМег гшс! Ке1в1аиГег" од Мађара, Нијемаца, Чеха, Француза, Влаха, Бугара, Грка и Бог зна још каквијех, али дебло војске било је иаак сраско. Ни Шишман није био на Косову, јер, све да је хтјео, није могао, јер му је Мурат, узевши Пирот и Ниш, пресјекао пут. А како му је брат, који је владао над сјеверозападном Видинском страном као цар Бдински, био увјек у свадњи с њиме и већ с тога није био ни пријатељ с Лазаром, то се разумије, да војска цара Трновскога, Шишмана, није могла доћи ни преко видинске области; те тако и Бугари, који се године 1389. нашли у околу Лазареву, спадају у исту категорију као и остали странци. Свакојако се може узети. да је, урачунавајући велики контингенат овијех странаца и одјељак Срба