Stražilovo

520

на растанку и бричка испаде на улицу, возећи мене и лепи идеал сиротиде Јоже. Беше рана зора, град још спаваше; рујна зорина светлост титраше по прозорима успаваних кућерина; по гдегде какав весео братац, пролазник буђаше корацима успаван одјек; по негде стражар чисти улицу; кашто затандрчу кола с варпвом, идући из села на градски трг. Иначе беше мирно и светло, хладовито и весело, као обично у летње јутро. Мајушна наша бричка, запрегнута са четири тешка коња, одскакиваше на плочнику, као кад се вуче орах на канапу. За мало обли нам лице оштри и хладни ћув од реке, затутња мост под коњским копитама и после вожње од по сата бејасмо иза преграде у сред широких поља и хране и шума. Груди нам се надимаху од дивна јутарња поветарца, а очи уживаху у красној околици. Земља се буђаше иза сна ; бисерна роса виси на мокром лишКу од дрвета и блиста на класју свакојаке хране. По живицама скакућу веселе птичице, поздрављајући шумним цвркутањем и ћућорењем лепи дан. Шума и ливаде извијаху се из ране магле, као из повоја; овде онде на ливадама светлуца вода, по којој, у златном цвећу маслачковом, хода.ју роде. Ружичаст дим вије се горе из димњака сеоских кућа, лаки ветар повија као вале жуте слогове дозрелога жита и стреса с њих ноћну влагу. Радост беше свуда разливена; рекао би, да се све буди, живи и да цела околица пева: Када рујна пукне зора, Теби земља, Теби мора . . . Како беше тада и нама на срцу, свако ће лако разумети, кад се опомене, како се је за млађаних година враћао кући у тако дивно летње јутро. Године детињства и зависности школске беху већ иза нас, размакао се на широко век младићски, као бујна степа пуна цвећа, с бескрајним видокругом ; занимљива и незнана крајина, у коју се на пут подигосмо под добрим знамењем : млади, силни, рећи с крилима на рамених, као орлићи. Од свију блага на свету, највеће је благо младост, а од тога блага не издадосмо још, мимо све обиље његово, ни потуре. Пут преваљивасмо брзо, јер нас на свима главним станицама чекаху одморни коњи. Другога дана, након вожње кроз читаву ноћ, изишавши пред вече из шуме опазисмо Хожеље, или боље шиљасти вршак домаће мунаре, који се преливаше у блеску сунца на заходу. За мало се дочепасмо насипа, засађена врбама и калином, коме с обе стране беху две грдне уставе с млиновима и пиљанама. Праћаше нас само крекетање и квакање жаба, које пливаху по угрејаној води од дневне топлоте, и с једне и с друге стране зарасле травом. Видело се по свему, да се

Бр. 33.

дан спрема на починак. Насипом се враћаху у мајурске стаје стада говеда и оваца, заслоњених облаком прашине. Овде и онде видмш гомилице људи са срповима, косама и грабљама на раменима, где хитају кући припевајући: „дана, ој дана!" Ти честити људи задржаваху бричку, љубећи у руке и поздрављајући срдачно Селима. Мало било, па се сунцејош већма наже западу и сакри до половине свој сјајни штитак иза рита. Још само злаћана, широка трака светлости одбијаше средом устава, а дрвета са њихових обала огледаху се на глаткој површини. Скренусмо мало на десно и одмах синуше бели зидови хожељског двора у сред липа, топола, јела и јасенова. На дворишту зазвони звонце позивајући чељад на вечеру а у исги мах се одазва са мунаре сетни и звучни глас домаћега мујезина, да огласи, да звездана ноћ с неба пада на земљу и да је Алах велик. Да не буде ваљда мујезин сам, изиде за часак рода, налик на етруски крчаг, из свога мирнога гнезда на врх дрвета више дворскога крова, подиже кљун горе к небу као тучно копље, за тим га спусти на груди, па заклепета, климајући главом као у поздрав. 11огледах Селима. У очима му сузе, а у погледу сија несравњена, само њему једином дана сласт и милина. Уђосмо у двориште. Пред стакленим ходником сеђаше стари Мирза и вукући нлави дим из чибука, гледаше радосним оком тај тихи и радни живот, што се ројио на оној убавој слици. Спазивши свога сина, ђипи нагло с места, загрли га и стаде га притискивати на своје груди, јер ако и беше суров према сину, опет га љубљаше нада све. Одмах га запита за испите, на га после опет узе грлити. Стекла се и цела многобројна чељад, да поздрави младог господина, пси скакаху радосно око њега. Из ходника испаде у скоку припитомљена курјачица, фавориткиња старога Мирзе. „Зуља! Зуља!" — викне на њу Селим, а она му скочи грдним шапама на рамена, лизну га по лицу, а после стаде скакати на около као луда, цвилећи и показујући од тешке радости страшне своје зубе. Уђосмо на послетку у трапезарију. Разгледао сам Хожеље и све, што у њима беше, као човек, који тражи нешто ново. Није се ништа у њима променило; слике Селимових старих: пуковника и барјактара, вишаху као и пре ио зидовима. Страшни Мирза, пуковник петихорски у време Собјескога, погледаше на ме као и пре косим, злокобним очима, али исечено мачевима његово лице долажаше ми још гадније и страшније. Највећма се променио Мирза, отац Селимов. Црна му се коса прогрушала, бујни брци скоро са свим побелели, а тип татарски све јаче избијаше у цртама. Ах ! каква разлика беше међу старим Мирзом и Селимом, међу тим ликом

СТРАЖИЛОВО