Stražilovo

К р. 33

521

коштаним, суровим, па и оштрим, и тим лицем рећи анђеоским, сличним цвету, свежим и слатким. Али абиља тешко ми је онисати ону љубав, с којом сгари гледаше свога сина и с којом праћаше очима сваки његов покрет. Не хтедох да их буним, па се сгадох уклањати; али старац, гостољубив као прави племић пољски, одмах заокупи мене, стаде ме грлити и задржавати преко ноћ. Не хтедох пристати да ноћим, јер сам се журио кући, али морадох остати на вечери. Одох из Хожеља касно у ноћ и кад се нримакох кући, већ влашићи изидоше на небу, а то ће рећи: беше већ поноћ. У селу се не светљаху прозори, само се из далека под шумом виђаше светлост из смоларе. Пред кућама штектаху пси. У липовом шеталишту, којим се иђаше нашем двору, беше мрачно, на ма како очи исколачио; неки човек прође мимо мене с коњима, певајући полугласно неку песмицу, али му лица не распознадох. Довезох се пред дворски ходник; на прозорима беше мрачно; видело се, да већ сви спавају: само пси испадоше са свију страна, ца стадоше жестоко лајати око бричке. Сиђох се, па закуцах на врата; дуго не могох ннкога дозвати. Беше ми чисто мрско и неправо, јер мишљах, да ће ме изгледати и очекивати. Истом после некога времена, стаде светлост титрати по окнима од прозора, а сањив глас, у коме упознадох глас Франков, запита: — Ко је? Одазвах се. Франко ми откључа врата и одмах ми приђе руци. Запитах га, је ли све здраво ? — Здрави су — одговори Франко — само је стари господин отишао у град и истом ће се сутра вратити. То рече, на ме уведе у трапезарију, запали лампу, која вишаше над столом и изиде да спреми чај. За часак остадох сам, са својим мислима и срцем, које живо куцаше; али тај тренутак трајаше врло кратко, јер за час дојури поп Људевит у ноћној хаљини, честита госпођа д' Ив исто тако у белини, у својим обичним папилотама и капи, и Касије, који је за месец дана раније дошао из школе на ферије. Поштене душе дочекаше ме свесрдно; дивљаху се моме узрасту; поп увераваше, да сам изишао људина, госпођа д' Ив, да сам се пролепшао. Поп Људевит, јадник, истом после неког времена стаде ме бојажљиво запиткивати о испитима и сведоџбама школским, а кад дознаде, како сам се владао, чак се расплака, притискујући ме на-своје груди и називајући љубљеним дечаком. У то се зачу из друге собе тутањ босих ножица и упадоше две моје мале сестрице у кошуљицама само и капицама, вичући удиљ: „Хенлит дос'о, Хенлит дос'о!" на ми иоскакаше на колена.

Бадава их госпођа д' Ив застиђивала, говорећи, да је то нечувено, да се таке две госпођице (једној беше осам, другој девет година) показују људима у таком „недоруху." Девојчице не питаху ни за што, него ме грљаху својим малим ручицама, притискујући своја лепа устанца на моје образе. Мало за тим запитах бојажљиво за Хању. —■ 0! нађикала је! — одговори госпођа д' Ив — одмах ће доћи амо, само се ваљ'да удешана. И збиља нисам дуго чекао, јер можда за неких пет минута уђе у собу Хања. Погледах на њу и Боже! шта се десило за по године с том шеснаестгодишњом ситном и мршавом сиротицом. Предамном стајаше већ скоро дорасла девојка или бар девојка, која дорашћује. Стас јој дошао на меру и дивно се заокруглио. Боја иа лицу беше јој деликатна, али здрава, на образима гораше румен, као одсев ране зоре. Здравље, младост, свежина, убавост удараше од ње као од руже у расцвету. Приметих, да ме радознало загледа својим великим плавим очима, али видех и то, да је морала разумети моје чуђење и утисак, који на мене учини, јер неки неописан осмех блуђапге у кутићима њених уста. У радозналости, којом гледасмо једно друго, скриваше се већ нека стидљивост момачка и девојачка. Охо! они срдачни одношаји брата и сестре, детињски одношаји, одоше некуд без трага, да се више не новрат.е. Ах, како ли беше лепа с тим осмехом и с тихом радошћу у очима! Светлост од лампе, која беше обешена над столом, падаше на њену сјајну косу. Обучена беше у црну сукњу и у неку исто тако црну, на брзу руку навучену хаљу, коју придржаваше руком на грудима под белим вратом; али у том оделу беше нека дивна нехатост, којој беше узрок журба, кад га је навлачила. Удараше од ње топлота од спавања. Кад се, у поздрав, дотакох њене руке, та рука беше топла, мека, аксамитна, а кад Је додирнух, прође ме раскошна дрхтавица. Променила се Хања и с поља и из нутра. Оста- * вих је као оросто девојче, у пола служинче; сад ти то беше госпођица, племенита израза на лицу и племенита кретања, а по томе се познаваше добро васпитање и навика на добро друштво. Из њених очију нровириваше душа, пробуђена морално и умно. Престаде бити дететом са сваке стране: доказиваше то онај неописани осмех и нека врста невине кокетерије, с којом погледаше на мене, и по томе се могаше познати, да разуме, како смо данас далеко једно од другога. Увидех за мало и то, да је она некако надамном, јер ако и бејах печенији у науци, у животним приликама, у разумевању свакога стања, сваке речи, бејах још доста прост дечак. Хања беше сло-