Stražilovo

Бг. 34.

дораслога и најстаријега сина у породици. А уз то видех, како се заиста радује и ужива у мени и нанредовању мом у науци. Његовом родитељском поносу за, чудо поласкаше сведоџбе, што их собом донесох. Приметих при томе, да испитује мој карактер, мисли, појмове о части и да ми намерно задаје различита питања, да по томе види, какав сам И да кажем, тај родитељски испит испаде срећно, јер ако и беху моји философски и друштвени назори куд и камо друкчији од очевих, ја не хтедох с њима излазити на среду, а у другим стварима не могосмо се разликовати. И тада се сурово, лавовско лице мога оца засветли, као икада. Обасу ме још тај дан даровима, поклони ми пар пиштоља, којима се не давно био са господином V. Ео11 и на којима урезано беше још неколико двобоја, које је отац био у младости, служећи у војсци. На послетку добих дивна коња источне крви и стару сабљу прадедовску, на којој беше балчак обасут драгим камењем, оштрица пшрока, димишћија, са сликом Мајке Божје, која беше испиеана златом на челику и с натнисом: Исус, Марија! Сабља та беше један од најдрагоценијих наших породичних споменика, а уз то вечити од вајкада предмет уздисаја мојих и Касијевих, јер је секла железо као репу. Кад ми је даваше, исука је из каније, махну њом неколико пута, да је зажвиждало по ваздуху и синуло у соби; за тим начини њом крст над мојом главом и предајући ми рече: „У достојне руке! ја јој не учиних срамоте, немој нити!" За тим падосмо једаи другом у загрљај, а сабљу дотле докопа одушевљено Касије, па ако и беше истом дечак од нетнаест година, беше необично јак, те поче делити ударце, којих се не би постидео, што се тиче тачности и брзине, ни један искусни учитељ мачевања. Отац га задовољно погледа па рече: — То ће бити делија; али и ти тако умеш, је ли? — Умем, оче. С Касијем бих још подржао. Од свију другова, с којима сам учио мачевање, само ме један премашио. — Који то? — Селим Мирза. Отац се напрћи. — Ах! Мирза! Али ти мора да си јачи. —• За то само и смем, да се с њим подржим. Но, али са Селимом се ваљ'да не ћу никад бити. — Еј! свашта бива — одговори мој отац. Тај дан, после обеда, сеђасмо сви у пространом ходнику, који беше обрастао виновом лозом, и из кога беше изглед на грдно предворје и на хладовити пут у даљини, засађен липама. Госпођа д' Ив израђиваше иглом убрус за капелицу, отац и поп Људевит палили луле, срчући црну каву. Касије се врзао испред ходника, пратећи очима витлање ласта-

535

вица по ваздуху, које би волео гађати из пушке, али му отац не хтеде допустити, а ја и Хања прегледасмо слике, што беху донесене иза границе, али као да нисмо ни мислили о сликама: мени бар оне беху добро дошле, да сакривам, испред других, погледе, што их бацах на Хању. — Шта је збиља, како ти се свидела Хања? је ли ти много ружнија, господине туторе? — запита ме отац, погледајући шаљиво на девојче. Ја загњурих још већма нос у слику, па одговорих иза хартије. — Не знам, оче, је ли поружнила, али је израсла и променила се. — Већ ми је господин Хенрик пребацио ту промепу — уплете се слободно Хања. Дивљах се, што је тако одважна и при себи: ја о том пребацивању не бих тако слободно споменуо. —■ Не мари то, је ли ружнија, ил' се пролепшала — рече поп Људевит — главно је, да се учи и брзо и добро. Геците, госпођо, како је брзо научила француски ? Ваља знати, да поп Људевит, ако и беше врло образован човек, не знађаше француски и не могаше никако да научи, ма да је преко десет година провео под нашим кровом с госпођом д' Ив. А јадник имађаше ту слабост, па мишљаше, да без францускога језика не може бити говора о вишем образовању. — Не могу порећи, да се Хања не учи лако и радо — одговори госпођа д' Ив, али се ипак морам потужити господину на њу — додаде, окрећући се к мени. — 0! госпођо, шта сам опет скривила? — повиче Хања, склапајући руке. — Шта си скривила? Сад ћеш се одмах изговарати — одговори госпођа д' Ив. — Замислите, господине, да та госпођица, чим уграби времена, одмах држ' роман, и ја имам нека повода да мнслим, да, кад иде спавати, место да угаси свећу и спава, она још чита по читаве сате. — То баш није најбоље; али ја бих чисто рекао, да се угледа на своју учитељицу — рече мој отац, који је волео да се противи госпођи д' Ив, кад је добре воље. — 0, молим, мени је четрдесет и пет година одговори Францускиња. — Гледајте само, никад то не • бих рекао — одврати отац. —• Нисте добри, господине. — Не знам, али само знам, ако Хања добија од куда романе, да нису из библијотеке, јер је кључ од библијотеке у попе Људевита. За то сва кривица пада на учитељицу.

СТРАЖИЛОВО