Stražilovo

560

СТРАЖИЛОВО

Б р . 35.

писмо, што је писала кћери својој Марији Антоанети, кад се ова одвела у Париз за Француског доФена. У том писму пише овако: „Ти си умиљага и подана, али се чувај, да у тим врлинама и лепим својствима. не претераш. Ваља ми нарочито опоменути те, да у нежној љубави према мужу своме не дотераш дотле, да му постанеш досадна; ништа није тако деликатно, као тај окомак,- ту наседну и најнежније и најчистије и оне, које се удаду по срцу. Ти треба да штедиш и најневиније миловање; треба да за тим идеш, да миловање то твој муж од тебе тражи и иште. У нашем веку пре свега нико не ће, да се мора устручавати; хрђавим је примерима дотле дошло, да човек може и без многог ус/гручавања добро проћи. Што више ти своме мужу дајеш слободе, тражећи најмање устручавања и нежне пажљивости, тим ћеш бити љубазнија у његовим очима; он ће те тражити и одан ти бити. Највећма треба да пазиш на то, да те он свагда затекне у истом расположењу, истој услужности, истој предусретљивости. Гледај, да га забавиш, да се нигде боље не осећа. Да добијеш његово поверење, мораш гледати, да га заслужиш понашањем својим, својом дискрецијом. Нека ти се у срцу никада не залегне сумња и подозрење; сва се срећа у браку састоји у поверењу и сталној услужности. Коликалијето срећа, имати увек уза се л,убазну жену, којој је свагда главна брига то, да мужа свог усрећи, да га забави, утеши. Сви би браци били срећни, кад би се тако понашало; али све зависи од жене; оиа ваља да на^е праву средину, треба да задобије поверење свог мужа; никад не треба поверење то да на зло употреби, не треба њиме да се хваста нити да заповеда. У том је погледу твој положај исто тако деликатан, као што је био мој. Никад не дај да он осети твоју надмоћност (бирбгшгНе). Човек не зазире ни од каква труда, кад истинито и разумно љуби, у том сам погледу мирна. Није ти дозвољена никаква кокетерија, никаква сујета, никога у томе не слушај. Покажи им, да си узвишена над тим будалаштинама. . . Удатој жени није дозвољено, што девојци приличи. Друге би те одмах хтеле да надмаше. Не поверавај се никоме Једино мужу своме реци све. Ни ја не ћу за себе да иштем изузетка у том погледу, да те не бих привикла на претерану поверл>ивост..Жена треба да тежи, да је увек око свог мужа, онда не ће грешити. Ред у времену и домазлуку јесте душа мирног, срећног жикота. Ја знам, да данас нико не верује у радост и весеље, где се ко ма и најмање устручава. Ја бих се с тим слагала, да нисам и сама искусила и да сваки дан не увиђам, да је истим људима, који се највише држе те максиме, сувише дуго време те су најмање срећни, ништа их више не весели, својим ћудима и чулима попуштају до крајности па их најпосле те ћуди тиранишу. Ја говорим о реду, који се даје у склад довести са вољом твога мужа. Ништа не треба да вам смета, да се у томе сложите. Ти треба све да жртвујеш, кад вал>а њему се допасти или њему учинити по вољи, на онда немаш себи шта да пребациш. Ти имапг само да слушаш, пошто си

своје примедбе благо и нежно изнела. То можеш урадити једаред; но ако се он реши баш за противно, теби остаје само да послушаш, и то тако, да се види, да радиш по својој увиђавности, а не да си као пристала на ову или ону модификацију." — Како је нежно Марија Терезија љубила свог мужа, доказала је и смрћу својом. Црнине никад није више скинула. Осамнаестог дана (дан његове смрти) сваког месеца затварала се сама те је по читаве сахате стојала у костурници Капуцинаца над Фрањиним гробом. Месеца, којега је он умрБО, одлазила је обично у Шенбрун и ту је проводила у сећању на њега, само су јој смели долазити у државним пословима. Кад је 10. октобра 1780. последњи пут отишла на његов гроб, откинуо се један једек од столице, на којој су је спустили. Њој се то учинило као хрђаво знамење те је узразила: „Хоће да ме задржи! Скоро ћу ја за њим!" Слутња се та дословно испунила. Већ се новембра разболела, но те још једнако радила, али је непрестано имала смрт пред очима. Последњега дана рекла је околици својој: „Сви сте ми забринути Ја се не бојим смрти; само нека ми бог даде јачине до издисаја!" Кнезу Кауницу и Мађарима захвалила је на свагда указаној л>убави и верности па их је молила, да љубав и верност ту пренесу и на њеног сина. За тим је свог сина, који се није од ње мицао, опоменула, да никад не превери вером својих отаца; па онда се у ватруштини дигла у наслоњачи (у постел>и није могла да издржи од врућине). „Отворите прозоре!" Прозори су одавна већ били отворени, а Јосиф је забринуто запита: „Шта сте ради Ваше Величанство ?" „ПГга сам рада?" узрази умирући. „До њега, до мога Фрање. Ево ме, Фрањо! Ево ме к теби!" То су јој биле последње речи. Било је то 29. новембра 1780. (Сачуван пољубац Росинијев.) Било је то године 1860., кад се у Паризу приредио дилетантски концерт у част Росинију. Том се приликом десило, да је слављени маестро сујетном неком Финансјеру, који је са више добре вол>е него дара свирао у вијолончело, притиснуо пољубац на лице, које се сво зажегло од радости. То је признање наравно било само доказ учтивости Талијанчеве, нека врста реванше за труде и напоре дилетанта челисте. Али — тако бар разноси Фама, та пакосна сека, која се свагда нађе у послу — то одликовање славнога компонисте толико је занело и усрећило Финансјера, да се никако није могао решити, ту „реликвију" музичара великана да спере проФаним свакидашњим прањем. Кажу, да је с тога од онога часа волио престати ирати лице, да би сачувао драгоцени пол>убац Росинијев.

0ДГ0В0Р УРЕДНИШТВА. Апопуше! Кад смо прочитали вашу јунакињу Мару у оној трагедији, постасмо у главном истог мњења као и они. Но за то не треба клонути. 1ш<дит с!игит.

САДРЖАЈ : На растанку. Песма. Од Д. Ј. И. — Пастир Сава. Прича из сеоскога живота. Од В. Милана Марина. Хања. (Наставак.) — Како је Напуљска оггштина расвијетлила град. (По А. Дима-у.) Превео Јосип Берса. — Листак. Писмо Павла Стаматовића Јовану Хаџићу-Оветићу. — Ковчежић. Гласник. — Књижевне белешке. = Смесице # — Одговор уредништва.

„СТРАЖ.ИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Дена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду

СРПСКА ШТАМНАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТШхА У Н. САДУ.