Stražilovo

564

СТРАЖИЛОВО

Б р . 36

тим поносом. колико ли пута доцније зажалих! па ипак у нрви мах не умедох се опрети. Селим говораше: „жао ми те је!" па ме узе сажалевати; то већ беше доста, да ми запуши уста. ћутах дакле, а он ме гледаше својим анђеоским очима и говораше с акцентом молбе и кајања у гласу. — Хенриче! Можда је ти љубиш ? Она ми се, видиш, допада, али то је и све. Ако ти хоћеш, не ћу више проговорити с њом ни речи. Реци: љубиш ли је ти? Што се срдиш на ме? — Не љубим је и не срдим се на те. Нешто сам слаб. Пао сам с коња, ударио се. Ја је ни мало не љубим, да кажеш, е сам заљубљен, само сам пао с коња, па то ти је! Добру ноћ! — Хенриче! Хенриче ! — Кажем ти и опет. да сам само пао с коња. Опет се растадосмо. Селим ме пољуби на растанку и одјаха мирнији, јер заиста, могло се веровати, да сам због онога, случаја тако зловољан; а ја остадох сам, срце ми стегла нека дубока туга, а сузе ме гњавиле у грлу: дирнула ме доброта Селимова, бејах љут на себе и проклињах сам себе у души, што сам га отиснуо од себе. Пустих коња у трк и за час бејах пред кућом. Прозори на дворани беху осветљени и кроз њих допнраше звук од гласовира. Предадох коња Франку и уђох у дворану. То Хања свираше неку песмицу, коју ја не знађах: свираше, кварећи с безобзирним дилетантским поуздањем мелодију, јер је не давно почела да учи, али и то беше и сувише довољно да занесе моју душу, много више заљубљену, него музикалну. Кад уђох, осмехну се на ме, не прекидајући свирања, а ја се спустих на фотељу према њој, па је стадох мотрити. Преко наслона могаше се видети њено мирно, ведро чело и правилно нацртане обрвице. Веђе јој беху спуштене, јер гледаше у прсте. Свираше још неко време, за тим устаде и подигавши очи на ме, рече мазним, нежним гласом: — Господине Хенриче? — Шта, Хања? — Хтела сам нешто да вас питам . . . Аха! Јесте ли позвали Селима, да дође сутра? — Не. Отац хоће, да сутра идемо у Устжице, јер је дошао од матере пакет за госпођу Усгжицку. Хања ућута и удари неколико тихих акорада, али очевидно чињаше то само махинално, мислећи о нечему другом, јер за час опет подиже очи на ме: — Господине Хенриче? — Шта је, Хања? — Хтела сам нешто да вас питам . . . Аха! Је ли здраво лепа та Јужа из Варшаве, хоћете ли ми казати?

А! то беше већ сувише! Гнев, помешан с болом, стеже ми срце. Примакох се нагло гласовиру, а усне ми дрхтаху, кад јој одговорих: — Није ленша од тебе. Можеш бити мирна. Можеш се смело такмичити с њом у лепоти пред Селимом. Хања скочи као опарена са столице, а жарка румен увреде плану јој на лицу. — Господине Хенриче! шта ви говорите? — Оно, на што ти циљаш. То рекавши зграбим шешир, поклоним јој се и изидем из собе. VII. Лако се досетити, како сам провео ноћ, после тих мука преко целога дана. Кад легох у постељу, понајире се запитах, шта је било и рашта сам починио тако које шта тога дана ? Одговор беше лак: ништа није било, т. ј. ни Селиму ни Хањи нисам могао ништа пребацити, што се не би могло растумачити, било пријазношћу, која нас све једнако спајаше, било радозналошћу, било узајамном симпатијом. Да је Селим омилео Хањи, а она њему, то беше више, него поуздано; али какво право имађах ја да се за то дурим и да замућујем мир свима. Нису дакле они криви, него сам ја: та мисао требагае да ме умири, али беше баш обратно. Ма како ја тумачио себи њихове узајамне одношаје, ма како понављао сам себи, да збиља није ништа било; ма како признавао, да сам им на неправди учинио многу непријатност, ипак осећах неку неисказану грожњу, где лебди нада мном у будућности: а за то, што та грожња беше неисказана, што се није дала навити, да се може што пребацити Мирзи или Хањи, беше за мене тим осетнија. Осим тога, врзло ми се јопј нешто по глави. Ево шта: немам никаква права, да им ишта пребацим, а ипак имам довољна повода да будем узнемирен. Беху то све суптилне, тако рећи непојмљиве ствари, у којима се ум мој, до јако једноставан, заплетао и мучио, као у тами и лавиринту. Осећах се просто изнурен и утучен, као после дуга путовања, а осим тога ми се још једна мисао, најгора и најмучнија, удиљ враћала у главу, да сам ја, баш ја, својом завишћу и својом неуљудношћу чикам то двоје нротив себе. 0! шта сам осведочења стекао већ тада, ако и нисам имао никакова искуства. То се лако да одгоненути. Шта више: знађах, да ћу тим странпутицама и даље ићи не онамо, куда хоћу, него онамо, куда ме отисне чуство и друге честе тренутне и незнатне прилике, које ипак бивају важне и од којих често зависи срећа. Што се мене тиче, бејах врло несрећан, па ако се и могу моје муке учинити коме ништаве, ја