Stražilovo

608

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 38.

слике уметла слика Вукове победе. Те вечери је био Београд сав осветљен, војничка свирка је улицама свирала и весељем, дубоко у ноћ, свршила се светковина тога дана. 10. после предавања Новаковићева у академији беше у вече банкет, на који су сви гости били позвани. Здравило се по утврђеном већ реду: краљу, гостима и Боограђанима. То би била у кратко слика те светковине Вукове; ал ко ће да опише онај топли дочек, оно усрдно предусретање од стране одбора, грађана па и званичног особља? Од жандара до министра све је то било пуно љубави, пуно предусретљивости; гостопримство — та особина српска — јасно је свуда избијало, грађани, министри частише и дочекиваху својски миле госте своје. Узвишеном утиску допринело је много и оно дивно певање певачких друштава, која се с правом могу надметати баш са самим Панчевачким. Из свега горњега изилази, да је светковина како ваља испала и да су гости били задовољни. КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ. — На молбу Светозара Бајика, учитеља у Црепаји, дајемо овде места белешци његовој, управо обрани му, коју нам је пре недељу две дана послао. Белешка та гласи: У 46. броју „Стражилова" прошле године ја сам написао неколико књижевних бележака, па једну и о речи „примедба", мислећи, да на основу гласовних закона од те речи треба други падеж множине да гласи лриметаба а не примедаба. Г. Јован Живановић у 2. броју овогодишњег „Стражилова", у своме „Браничу српскога језика" одговара на то и доказује, да у језику мимо гласовне законе влада још и аналогија, те је по аналогији према осталим падежима постао и овај генитив множине лримедаба место лриметаба. Не знам, а и не питам, шта ће рећи они, који су позвани, да о овој ствари дубље расуђују, али ја од своје стране морам признати, да сам примерима и доказима г. Живановића иотпуно уверен, да у језику доиста влада аналогија, и да је тим путем могао постати и други падеж множине лримедаба. Ових ми дана дође до руке књига „О српском језигсу", у којој нађох, да је и речена моја белешка са одговором г. Живановића у својој целости, без икакве измене прештампана. То ме гони, да још један летимичан поглед бацим на реч „примедбу", и да са дозволом г. уредника речем овде о њој своју последњу. Ма да је г. Јован Бошковић „већ пре двадесет година" раснравио ту ствар и доказао, да треба писати лримедаба место лриметаба, ипак ми долази да се запитам: за што ми реч „примедбу" употребљавамо у књижевном језику српском, па још таков}' - реч и на калуп аналогије нагањамо, пошто та реч по мојем знању није говорна реч српска, и народ је баш никако не употребљава, нити јој значење разуме?! Ако савет г. Живановића, који гласи: „ГГре свега, дакле, него што ћемо да узмемо туђу реч у свој језик, ваља да се запитамо, је ли нам та реч потребна? Ако нам је потребна, узмимо је и дотерајмо је по законима својега језика, ако нам пак није потребна, оставимо је на миру, ; кад имамо својих лепих речи" — ако, велим, овај савет послушамо, онда нам реч „примедба" и „приметити" не требају никако; на поље с њима из сриског књижевног језика! Чисто сам уверен, да ће г. Живановић рећи, е је

реч та добила право грађанства у српској књижевности; или ће показати, како у свему има српски облик. А моје је мишљење, да кад нам глагол „приметити" није потребан, то није потребна ни његова именица. А да нам глагол тај заиста не треба, и да место тога имамо леншу и чисто српску реч, о томе нека сведочи сам Ђура Даничић и Вук. Ја не верујем, да је Даничић икад употребио ове речи, а у својој реценсији о Светићеву „Огледалу" (њу имам при руци) на сваком месту пише „опазити" место „приметити", н. пр.: који није могао олазити ни једнога добра;— и значење уговарању буне на кумству против самога кума оставио је Светић случају да случајно ко олази ; — у томе није кадар Светић опазити, да кнез жели устав; — ипак он није кадар у тој ствари опазити више мисли. Ево примера из Св. писма: А Јоав син Серујин олази , да се срце царево обратило к Авесалому (II. књ. Сам. XIV. 1.); — Он премјешта горе, да нико и не олази^ — Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не олазим (књ. Јова, IX. 5. 11.) У нар. приповеткама Караџића такођер на много места долази „опазити" и „опажати" а ни један пут „приметити", н. пр : Кад дође, унази једну велику пећину и у њој виде тицу; — и којега она кроз дувар опажа како дише; — али онај што чује како трава расте, одмах опази шум бабинијех крила. Вук у Нов. Завету: А главари свештенички и Фарисеји издаше заповијест, ако га ко олази гдје је, да јави да га ухвате (Јов. XI. 57.) Опет Вук у једноме свом предговору: Сад ћу овђе да назначим такове разлике, које сам олазио на овим нај јужнијим странама народа нашега, и т. д. Мислим, да је доста и ово, а могао бих по потреби још вазда оваквих примера навести и од друхих главнијих писаца, на које се никако потворити не може, да нису знали потпуно српски. ,Према овоме, дакле, нека ми је дозвољено мислити, да је боље и српскије рећи „опазити" него „приметити", и да нису грешили они, што су већ одавно опазили, да „примедба" није српска реч, па су место ове писали „паска" и „опаска" (и с том умесном опаском — вели г. И. Руварац у „Стражилову" 1887. стр. 478.), јер ово је, рекао бих, добро српски скројена реч за „иримедбу", а и леиша је од ње већ и с тога, што је „примедба" очевидно од тамне и неразумљиве речи „прим'ћтва" или „ирим г ћчате" добила српски облик. А најзад биће „опаска" и за то добра реч, јер се и у народу чује именица од глагола „опазити", само у нешто друкчијем смислу, н. пр. рекне се: буди на опазу, штт сНсћ т Асћ1з, 8с1 аи? (1ег Ни1з. На крају ове моје белешке не могу пропустити , да не речем и уверим свакога, а најрадије г. Живановића, како је и тада а и сада далеко од мене и најмања помисао, да икоме тако рекућ а Итгпе аг1ез прописујем правила, како ће добро и чисто српски писати; али држим, да сам свакако у праву, што се као народни учитељ, који своје омлађе српском језику обучавати и погрешке у језику исправљати има, разбирам о ономе, што од горе, са меродавне стране долази. — Козерија Милана Савића „Љстак из дневника очајна човека" под натписом „Цео дан пада киша", која је изашла лане у „Бранику" у лиску 35. броја, преведена је на немачки и превод је саопштен у лиску А^гатег 2еИ;ип&-а; као преводилац је потписан М. Ј. N.

САДРЖАЈ: Хања. VIII. — Бисер дробни. Песма С. Д. Мијалковића. — Афродита. (Наставак.) — Последње вече у крчми. Песма А. Гавриловића. — Прилошци. И. Руварца. д) Трилогија. I. Сиромах Дмитар из Купиника. — Крвава киша. Од Стеве Милованова. — Ковчежић. Уз нашу слику. (Тоша Јовановић.) — Гласник. — Књижевне белешке. „СТРАЖИЛОВО" ивлази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уреднипгтву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЖА У Н. САДУ.