Stražilovo

§94

— Вије! није даље од по прсте. Збиља сад и ја иачух, као да се у даљини разлеже одјек од вијања, још врло далеко, једва да се чује, ал се већ могаше распознати у шуштању лишћа. — На кога иде? — запитах. — На вас. Вах завија трећи пут: вијање се одазва већ близу. Стискох јаче пушку у рукама, и обојида притајисмо дисање у грудима. Тишина беше неизмерна, само ветар стресаше капљице росне са леске, које надаху, шуштећи, с листа на лист. Из далека, с друге стране шуме допираше до нас глас тетребов, којим примамљиваше женку. Наједаред, на неких триста корака, искрсну нешто у чести, смреково се грање заљуља и из мрких иглица помоли се еивкаста троугласта глава са шиљастим ушима и црвеним очима. Пуцати не могох, јер беше још сувише далеко, елем чеках стрпљиво, ако ми и јесте срце јаче закуцало. За часак цела звер испаде из смрековине и у неколико малих скокова примакне се јами, њушкајући помно на све стране. На сто педесет корака курјак застаде и наћули уши, као да нешто наслућује. Знађах, да не ће ближе доћи, па одапнем. Пуцањ од пушке помеша се са бопим цвилењем курјачијим. Искочих из јаме, Вах за мном, али курјака не нађосмо онде. Вах ипак брижљиво прегледа место, где беше стресена роса на пољани, па рече: Оставља траг. Збиља на трави беше трагова од крви. — Није га промашило, ако и јест далеко! није промашило; ево трага, о! ево трага, треба ићи за њим. Е па и пођосмо. По где где наиђемо на уваљану траву и веће млазеве крви; видело се, да се рањен курјак по кашто одмара. Али у то прође по читав сат хода по чести и шипражју, па, богме, и други; сунце беше већ високо одскочило; превалисмо велики комад пута, не нашавши ништа осим трагова, који се зар кашто са свим губили. После изидосмо на крај шуме: траг иђаше још за две врсте пољем према језеру и најзад се изгуби у риту, обраслом трском и ићиротом. Даље се не могаше ићи без пса. — Остаће он већ онде, а ја ћу га сутра наћи — рече Вах •— и тако се повратисмо кући. Не цотраја дуго, па са свим престадох мислити и о курјаку и о Ваху и о, мало несрећном, успеху у лову, а место тога вратих се својим обичним јадима. Кад се приближисмо шуми, искочи зец уцраво испред мојих ногу; тргох се само, као да сам се пренуо из замишљености. — Ао! господине! — повиче љутит Вах — пуцао бих на рођеиа брата, да ми тако натрчи.

В р .. 38

Но ја се само насмеших, па пођох ћутећки даље. Пролазећи шумским путем, тако званом: Теткином нутањом, која изилажаше на нут у Хожеље, опазим на влажној земљи траг поткованих коњских копита. — Не знате ли, Вагае, какав би то могао бити траг? — запитам ја. — Рекао бих, да је млади господин из Хожеља прошао туда у . двор — одговори Вах. — Е онда ја идем у двор — рекох на то; Остајте здраво, Ваше. Вах ме узе бојажљиво молити, да уђем у његову колебу, која не беше далеко, да се мало прихватим. Знађах, ако му одбијем, да ћу му учинити на жао, па ипак му одбих, обећавши му, да ћу сутра рано доћи. Не могох поднети, да Селим и Хања буду.дуго на само, без мене. За ово пет дана, што прођоше од посете у Устжици, Селим ни дана не избиваше. Узајамна симпатија тих двоје младих развијаше се брзо на моје очи! За то и пазих на њих као на очи у глави, а данас им се нрви нут подаде прилика, да могу остати дуже на само. Ето гле, помислих у себи, сада ће једно другом исповедити. шта им је на срцу и осетих, да бледим, као онај, који губи наду у наду. Стрепих од тога, као од какове несреће, као од неминовне смртне судбине, за коју свако зна, да мора доћи, ал ју човек отурује, докле год може. Кад се вратих кући, затекох на дворишту попа Људевита с врећицом на глави, а на лицу му беше мрежа од жице. Поп Људевит се спремаше у пчелињак. — Је л' ту Селим, оче Људевите? — запитам. — Јест: биће подруг сат, како је дојахао Срце ми штрецну. — А где да га нађем? Отишао је у рибњак с Хањом и Евицом. Похитах брзо у башту на обалу рибњака, где бејаху чамци. Збиља не беше ни једног од већих чамаца; погледах по рибњаку, ал у први мах не могох ништа сагледати. Досетих се, да је Селим морао скренути на десно к јошићима, те тако беше чамац скупа с њима, заслоњен трском, која растијаше уз обале. Зграбих весло и ускочивши у мали чун, за једног човека, отиснем се тихо на рибњак, држећи се трске и не изилазећи из ње ни најмање, тако, да могу видети, а да ме не виде. Мало тако потрајало, па их угледах. На широкој, трском не зараштеној, чистини стајаше непомично чамац: весла беху обешена. На једном крају чамца сеђаше, окренута од Хање и Селима, мала сестрица моја Евица, на другом крају њих двоје. Евица се ттагла пад воду, удараше весело ио њој ру-