Stražilovo

Бр. 38.

СТРАЖИЛОВО

599

узалудност ирве његове трудбе. При свим философским изрекама, које је сам себи дошаптавао, осећао се Аконтије озбиљски раздешен. С тога се врне у баштицу, где је Коронида сејала нешто поврћа и садила воћа. Био је то комад земље од једно седамдесет до осамдесет хвати у четворини, која је овде са три стране ограђена била зидом а на четврту страну природним џбуном миртовим одељена била од слична комада суседова. У дну је било смокава, бадема и граната. На леји гтреко од миртова џбуна био је чворновит ннз кидонских јабука, којима је плод Коронида укувавала те га јела уз најмилије своје јело, уз јечмену кашу. На сред баште био је мален вис. Ту је пре стајао кип какав од глине. Сад је место око подножја сво било обрасло шипражјем, осим узане савијене стазе, којом се ишло горе. А подножје је Коронида — номогао јој је услужан један сусед — претворила у неку врсту клупе па је наслон украсила погрешно написаним дистихом, који се односио на радости тиха зкивота и одмора. Ту застане Аконтије. Кроз шипражје погледа у суседни комад земље, где је старац један беле браде резао црно крупно грожђе па га крај себе метао на асуру. Рутав корсак, пруживши разбориту главу међу предње ноге, шћућурио се крај њега. Час по је пас тихо њушкајући ноздрве мицао и потмуло режао. „Мир, Химоне!" рекао би му онда старац па би претећи дигао косор, а Химон би онда опет склопио очи те лежао мирно — жива илустрација уз дистихон честите Корониде. Аконтије скрсти руке на прса па се сав загледа у ту идилу. Присојна башта, часни и још крепки баштован, вицкасти, јаки пас и тишина, што се разастрла над свиме, добро му је дошла после оних разноликих слика у улици крај пристаништа. Наједаред скочи пас па весело залаје. Од куће се амо упутило девојче у ружичасту оделу а Химон ти бурно поће у сусрет њојзи. „Нејера!" рече Аконтије сам себи. Па како је сад стала миловати пса, што је лајао и репом махао, дода у мислима: „Моја пастирка на повратку кући! Тако ми свију богова, ја себе не схваћам, да сам до сад могао иревидити, како савршено одговара њено лице, лик њен, њено биће моме нацрту! Вечита штета, што не спада међу девојке са коломата те је тако плашљива и особењакиња." Старац је сад метнуо косор на грожђе. Младом је девојчету пружио руку. „Добро дошла!" рече. „Јеси ли добро иазарила?" „Дивота!" одјави се Нејера. „Гледај само!" Из појаса свог извади кожну кесицу па пусги старца да погледа у њу.

„Злато!" зачуди се он. „То је, богова ми, лен пазар. Твоју вештину сад тако плаћају, да се ја скоро и бринем." „Бринеш? А што?" „Но, част и ноштење укусу мале наше Нејере и смислу јој за боје —- но толико не вреде ти твоји венци. Овај персијски краљ намењен је твом красном лицу а кад ти племићка омладина Милитска тако јасно исказује, да ти се диви ..." „Лудорије, Лаогора!" смејало се девојче. „Разумем ја, шта ти мислиш; али молим те...! Зар ти мислиш, да бих ја сву срећу мога живота под ноге бацила за љубав неколико сјајних бурних година? Морам ти то једаред отворено рећи, јер сам цело ово време опазила, камо ти нишаниш." „Тим боље," на то ће Лаогора. Корсак, који је дотле снажну своју главу приљубио уз колеиа Нејерина, сад на ново залаје. Млад човек, широких плећа, уђе у башту, плашљиво и неспретно. Лице му је било некако особено мрко, само се сад мало разгалило, кад је угледао Нејеру. На њему су биле загасите хаљине простога народа. „Је ли слободно?" запита несигурно. „Здраво, Веје," назове му Лаогора. „Ја мислим, ти ваљда знаш, како сиу свако доба добро дошао." Приђе му па му срдачно пружи руку. И Нејера се рукује с њим но не тако живо, мал те не мало набусито. „Шта тебе доведе амо у ово доба?" запита старац; „тебе, најнеуморнијег од свију радника?" „Непредвиђен срећан случај", одговори Веј. „Помислите" — обрне се Нејери па је стане мотрити „нема ни по сата, а Харидим, светли архонт, прође са ћерком својом Кидипом поред моје ковачнице. Пошао је био у пристаниште, где су обе градске тријире златом украшене. ПослОви — тако рекоше зову га на неколико дана преко на Сам. Па на тридесет корачаја од моје радионице пребије му се руда. Коњи смотрили африканског лава, којега су у гвоздену кавезу водили на пристаниште, па се поплашили те наједаред скочили у страну. Тако се десила несрећа — на моју срећу, јер ја одмах притрчим, сретно зауставим коње, који су још дрхтали и бректали, па се понудим, да одмах штету оправим. Имао сам готову руду згодне величине а за час сам поударао чивије и кочиће, јер сам оштро као Ифест владао грдним кљештама. Једном речи, није дуже трајало, него што ја ово приповедам, а већ је на колих и на јарму учвршћена била нова руда, сиротињска додуше према пребијеној, али тек ипак згодна, те се пут до пристаништа могао наставити. Но пре но што је кочијашу дао знак, иружио ми је светли архонт три тешка Персијанца. Помислите;