Stražilovo

Б р . 41.

фратри да вечерају. Бујас за налоњом поче да чати живот светитеља, чији је дан, уирав да настави, гдје је у подне застао. Фратри ћутке кладу сваки себи, те се уза свете ријечи чује куцкање ожица и виљушака и сркање и жнакање. Бујас једнаким гласом, а мало кроз нос мрмољи : „к д д н; е н ■(, III ж е с д т, ј ш д к т. т о о т т. д г г е д л II д д е н н м т> н д / е м н н н о к д о н н е д н Г Д Д Г 0 л л . . . . — Мали Јерковићу! зовну Срдарина, прекинувши чтеца. — Шта велите? одазва се Вакоња, ушав к њима. — Ајде ми допеси шудар из камаре, јево ти кључ! Бакоња се обазрије, мигнувши Мачку, који крену да ће с њим. — А куда ћеш ти? пита Срдар. — Ја . . онај . . . — Ти, онај, остани ди си, а ти, Јерковићу, допеси, јлто сам ти наредија! „ . . . д ш т е м д д д д г о т о г о (> д д н д д д м н д н II н V е с о ж е с л. ш т д т о д н к о м н о ;и I. е т к о ш т еД (I О Т Т. II О К Д ■/, Д О М I. II 1; II р 1; М II Д 0 с Г II II Т. I II Г Д к... У томе се Бакоња новрати, блијед као крпа, и предаде убрус. Фратри га сви погледаше па зажагорише. Бакоња, у ђачкој трпезарији, стронотпта се на клупу и поче брисати ледени зној са чела. — Видија си га, је ли? питају Мачак и Лис. Бакоња заврти главом, па једва изговори: »нисам, али ми се све чинило, да ми је иза леђа . . .« — Шкопићу! викну фра Тетка. — Шта велите? одазва се Мачак. — Ајде ми донеси ону кутију прашка с тавулина, из моје камаре! Заборавија сам га, а триба да га иијем с випом! Мачак немаде куд ни камо. Види злу игру фратарску, али је ред слушати. Кад је био према млијечару, стаде га дрека, пак се врати. — Шта је? питају га сви. — Ајме мени! Видија сам га . .. — Еога? запита Срдар, па скочи и стаде према њему. — Ја не знам . . . фра . . . може бити, учинило ми се . . . Срдар искочи ван, псујући. За њим потече Тетка. Онда Мачак паде на кољена према Исукрсту. — Тако ми овога распела, дуовници, бија је он . . .

—■ Муч ! муч! почегае га мучукати. — А јест, кад вам се кунем! . . . Гвардијан и сви остали не хтједоше слушати даље, иего отидоше са пола вечере. Он, он — настави Мачак ђацима. Наслонија се уза зид, а издрељија очи пут менека! Ајме мени! ајме мени! Чудим се, како нисам умр'а на мисту! . . . — Е, сад се већ нема рашта крити! поче Балеган. До сад сам крија ради мира домаћега, а сад се већ нема рашта крити! И ја сам га видија! Можете замислити, како то пренерази ђаке. —- Јесам! .... Оно што јест, јест, а ви знате, да у меие нису дви ричи! Прикојуче, у очи недиље, кад сте сви били на великом блај -ослову, у лрви сутон ја се паслонија на ову попистру па гледам, какво ће вриме. Гледам, гледам, док ми очи нонише пут гребља, а ти он промолија главу прико зида, а издрељија овлике очи у менека! А мени, брате мој, нривише се ноге ка два конца. Оћу да измолим поздрав госпин, а не могу! Него, како је мога доприти главом до онлике висине? Биће се попеја на греб нокојног фра-Фелицијана Фелицијановића. Балеган им каза, да се Шкоранца јављао Бобану, Бељану, Тртку и чобанима, али да се то крило ради мира домаћега, а сад се већ нема рашта крити! Разумије се да су то исте вечери дознали фратри, сваки од свога ђака, осим Тетке и Срдара. Сутрадан, нослије благослова, окупише се сви, осим те двојице, у покојиикову собу, гдје се чатило до доцкан. Али, на велико чудо свачије, ие поможе ни бдијење. Шкоранца се поче јављати чешће, па иајзад он исги објасни Дундаку, рагата нема мира. Дундака срете Шкоранца у сред бијела дана, у сред русја, кад је шпао од воза к манасгиру. Дундак, слободан, а вјегат како се треба понашати у такијем приликама, прекрсти се, изговори полако поздрав дивици, пак запита пудалину: »Дугао кргаћанска! Шта желига од менека?« —• »Желим, да ти се исповидим!« —• »Дугао кргаћанска! ајде к једноме редовнику споради тога!« — »Не, него ба1п ономе, кога првог удесим ! Тако ми је наређено, за педипсу гато сам то пропугатија учинити у очи смрти. Дакле, слугаај:....« Сиромах Дундак мораде слугаати сву исповијест до краја, све крупне и ситне грјехове Шкоранцине, чак и то, како је крао дувап фра-Дувалу, на га гаиљао оцу у