Stražilovo

Б р . 45.

СТРАЖИЛОВО

729

шта би могло богатом, моћном Конону еметати, да им број допуни?" „Како то?" запита Конон нребледивши, јер је у пола већ погодио њену намеру. „Злато је кадро на свашта навести," речеНејера. Конон јој продирући погледи у лице. „Девојко, какав је демон у теби V" запита чудећи се. „Хоћеш ли зар да ме увериш, даје то саучешће према мени и мојој судбини, што те тако узбуђује? Или и ти спадаш међу оне, који незаситимо теже за златом?" „Ја? 0 не!" рече Нејера горко. „Ја не деним злато, ја га презирем. Саморано бих у нустињи живила, далеко од свега, што краси и реси, кад би ваљало теби докасти, да ја за себе ништа, ама баш ништа не тражим." „То онда љубиш Аконтија!" викне Конон наједаред. „Ја га мрзим," рече Нејера одлучно. „Дагаљубим, зар бих онда ишла за тим, да га упропастим? Не, Кононе! Само ме гони чувство справедљивости и пријатељство спрам тебе, који си ми све једнако био одан." Претварајући се, као да је збуњена, спусти очи. „Да," настави, „нисам ја то заборавила. Зар ме нисн свагда звао слатком Нејером? Ниси ли ми зар славио љупкост? Ниси ли ми зар хвалио уметност? Доста за сад. Кидипа, којој се сав светдиви, прешла је већ. Гомила блесала, што за њом отрчаше, као хајка за зверком, враћа се. Није овде место, да се разговарамо о тако важној ствари. Ако ти је по вољи да чујеш даље, а ти дођи вечерас на два часа после заласка сунчева на западну обалу, онамо, где се улица Посидонова скреће на друм, што води у Дидим. Од сад морамо пазити, да нас иико не смотри заједно." „Добро. Доћи ћу." Конон лагано оде одатле а Нејера се још мало задржи крај свог полузгаженог цвећа. Младићи је стадоше сад учтиво тешити и ласкавим се речима тужити, што тако дуго није долазила. Она је онда стала грдити Конона, да је не само кукавица, него и безобзиран и насилник. Но после је, као што се чинило, гледала да заборави непријатни случај. Узевши под руку једну од осталих цвећарица, које су распродале своју робу, шетала се по шареној гомили, шалила се и смејала, са добро је претвореним интересовањем слушала, што јој прича друга њена, која јој је приповедала чудан доживљај с Олором, •— па најзад је пристала на понуду двојице Атињана, да се с њима одвезе преко до залива, који је био пун пунцат лађа. Оба су младића били обожаваоци њепе другарвде; но један од њих као да је

| био вољан, да своје симпатије пренесе на Нејеру, а ова, колико се до сад уклањала испред аристократске омладине на нристаништу, кокетовала је сад са очевидним весељем. „Гле ти мире!" чује Нејера где јој неко за леђи рече, кад је ушла у лађицу; „сад се једва једаред и она опрљила!" Нејера се насмеши. ЈЈетимична црта бола прелети јој иреко зажареног лица. Заклопи очи, но одмах за тим ватрено погледа младога Атињанина. Два је пуна сата пловила лађица по глаткој води. Био је иролетњи дан одиста амвросиске дивоте Из свију вртова дуж обале вирило је бујно руменило ружа и свеже, сунцем обасјано зеленило. Свирка, К0 ЈУ Ј е У пола разносио лаки дах зрака над морем, орила се на води — па кад су умукли ти гласи, удесила је песму Нејерина друга гласом чистим као кристал. Потпуно задовољство, потпуно блаженство исказивало се у тим бујним ритмима. Лађица са та два млађана пара као да је била символ мирна, слатка жића, којем не прети никаква бура. И Нејера сад стаде певати, тако лако и ђаволасто, да нико није ни слутио, шта се збива у измученим грудима тога девојчета. Кад су изашли на суво, нохити Нејера у западну четврт градску. Од како је отишла од старога Лаогоре, седила је сад ту у удаљеној колеби једној код мужа и жене неслободна порекла. Није морала проћи ни крај куће Коронидине ни крај Вејеве ковачнице, кад је од стана свога хтела у град. За сво то време, од како је отишла од Лаогоре, само је касно у ноћ свирала у фрулу, но то тек толико, колико јој је нужно било, да стече, од чега ће живити; у осталом је живила повучено тако, да су и Лаогора и Коронида мислили, да је нестала. И Веј ју је недељама узалуд тражио, но кад ју је најпосле нашао, тако га је она предусрела. да није ни мислио више, да ће ју икад смети ословити. Тек је по кад кад шуњао се за њом, кад би она изашла из колебе; но она га није ни опажала; тако је са свим била занета у ту једну мисао, која је овладала била њом. Кад је сад ушла у јадну своју колебу, није, као иначе, скупоцено своје одело метла у сандук, да се преобуче у простије. Баш напротив: узела је огледало од ковине, погледала се унутра, згладила косу, јаче је придела цвеће, што се овде онде већ мало било отпустило, наслонила је главу у руку па је села чело ногу своје постеље. Тако је размишљала и сневала скоро читав сахат. Најзад, кад се сунце већ клонило занаду, изађе из куће и пође у ковачницу Вејеву. Ту је за тај дан посао већ био обустављен. Ну.ч ватру, која се већ гасила, седио је мален, сав пз-