Stražilovo

СТРАЖИ10В0

тттш ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 45.

У НОВОМ САДУ 10. НОВЕМБРА 1888.

ГОД. IV.

ПЕСИМИСТА.

авно ми Је срде замрзло у грудма; Давно ми је, тужном, досадно међ људма. Минула ме срећа; минуле ме сласти; Минула ме љубав; минуле ме страсти Увео је давно венац мојих жеља. Још остало беше мало пријатеља, Али, хвала богу, и с њима се раста'; Једва ми у дому прави покој наста Посвађали смо се. Беху млади људи, пуни наде живе, Што год, сретни, виде, свачему се диве; Све им песму мами из веселих груди Беху жељни света, беху жељни људи. Ја се таман смирим, да ме јади море, А они се стекну, па хоће да зборе . . . Али, хвала богу, и с н>има се раста'; Једва ми у дому прави покој наста Ј Посвађали смо се. Често — нојца тиха крила разавија, А слатки се санак око мене свија, И таман да летнем најмилијим летом, И да се опросгим с овим клетим светом, А њихова песма под прозором јекне, Па ме из сна буди, па ме тужно текне . . . Али, хвала богу, и с њима се раста'; Једва ми у дому прави покој наста Посвађали смо се. Дупта им је била, да зборе о слави И о иекој звезди, што ће да се јави, На да Српство води ужељеној мети, Где се више не ће ни Сливница клети; Где се нико не ће одрицати слоге Иричали су ваздан своје жеље многе ... Али, хвала богу. и с њима се раста'; Једва ми у дому прави покој наста Посвађали смо се.

~.\У\ЛПГ)Л, <ТГУ \ ј Ј\ГАГ.-.г^

Чисто ми се с груди неки камен свали! Како који седне, таки живот хвали, И помиње с диком девојке и жене, Те у мени буди слатке успомене, Па кад се насмеше из прошлости на ме, Сузе ми се купе у очима саме . . . Али, хвала богу, и с њима се раста'; Једва ми у дому прави покој наста Посвађали смо се. Све би некуд хтели —• у село, у поље, Увек су приправни, увек добре воље. До мира им није, све немира траже Несташлуком својим и јаде ублаже, На и мене дижу, да и мене воде, Мисле, да и мени њине жеље годе. . . Али, хвала богу, и с њима се раста'; Једва ми у дому прави покој насга Посвађали смо се. Беху неискусни, па чили и смели И на само небо радо би се пели! Иа гледају с миљем дане из далека Сваки, пун уздања, на будућност чека, Као да ће земља правац да измене, К'о да ће се због њих свет да нреокрепе. . . Али, хвала богу, и с њима се расга'; Једва ми у дому прави покој наста Посвађали смо се. И сад сам на миру. По цео дан лежим Нити куда идем, нити куда тежим. Тако ћу лежећи и под земљу ићи Ни сандуку моме нико не ће прићи. Умрећу без пара, умрећу без жеља; Беше нешто мало вајних пријатеља, Али, хвала богу, и с њима се раста'; Једва ми у дому прави покој наста Посвађали смо се. Вл. М. Јованови!..