Stražilovo

722

мрзећи на владу и на железницу, убили тога свештеника. Глас тај примиле су и новине туђе, тако да је сав свет прочитао, да је г. Тондинија погинуо, а он је, ето, жив и здрав, и не може да се нахвали љубазношћу и гостољубљем народа, кроз ко.ји је путовао. •— Одиста, такав гост заслужује нрви корак, рече г. Бреда. 22-го. Отварају се врата из ребарне собе. Промаља се само глава г. Мијаила Барловца. — Само да ме видите, да сам овде, вели он — ја ћу иосле! . . . 23-ће. Практиканат (имерек): — Чуо сам, господине, да ме хоћете да авансујете за писара начелству окружном. — Може бити. — Молим вас, немојте; ја не могу ићи. Овде имам кондиција; радим у адвоката . . — Ваша је воља; не морате . . . — Ја сам узимао све у рачун, па не могу никако . . . — Лепо, леио; не морате! Поклони се; оде. 24-то. П о п И в а п С т о ј а к о в и ћ. — Господине, запишта овај својим таиацким гласом: — молим вас, дајте ми један динар — да ручам. — Хвала Богу, овај је кратак; само да их не буде много с оваким захтевом! Прими; оде. 25-то. Момак уноси карту, на којој иише: „ЕМШЕ БЕ ТЈАУЕБЕУЕ рпе МопбЈеиг 1е Мт1з1;ге <1е 1' Шепеиг (1е ђ1еп уоићојг 1ш тсПдиег Г ћеиге, а 1а^ие11е И роигаИ 1е уоп ' с1ета1п" (Емило Лавлеј моли господина министра унутрашњих дела, да благоволи одредити му час, у који га може видети сутра.) Одмах замолих одличнога госта да уђе, и да приседне у мене, докле га г. министар могне примити. С г. Лавлејем уђе и г. Бавасер, који му служи као тумач, где би затребало. Седоше оба и заиоче се обични разговор. Г. Бавасер, видећи на столу књигу »К н е ж е в и н у Ср б иј у«, ноказа је г. Лавлеју, додавши, да сам ја књизи писац. Уважиш научник, осменувши се малко, исприча, како је њему, кад је дошао на университет за професора, неки колега рекао:

Б р . 45.

— № еопуег јаишз; се1а пе вег! а пеп, е! уоив ГаИ (1е§ еппет18 ои с!ев ја1оих (не пишите никад; то не помаже ништа, а ствара вам непријатеље или завидљивце.) Г. Лавлеј додаде, да је њему тај савет дошао доцпе, а мени, богме, још доцније, са свим у недоба! . . . Не знам, да ли писање што помаже, а непријатеља и завидљиваца има доста и без писања. Славни научиик желео је путовати у Цариград преко Србије и Бугарске. 0, с коликом смо му радошћу дали поштанска кола и објаву на власти, а и г. Вавасер га је пратио чак до Софије. И он оде г. министру. 26-то. Момак уноси писмо од држ а в н е ш т а м п а р и ј е. Отворих га и прочитах: Госиодине! По налогу министра иро■свете. бр. 13.0.97., уарава вас моли, да изволите алатити државној штамиарији дуг, који дугујете за штамиање „ Школе" и других сииса, и да одредите, чим га обезбеђујете до исалате.*) Уздапух; збрисах с чела крупап зпој. А 27-мо. У ђ е експедитор с н е к и м акто м. V — Госиодине! рече он: — ви сте добили орден св. Саве II. реда, за књижевне заслуге ? — То је било давно; што ће вам сада? — Канцелар ордена тражи од вас сада 300 динара! — За што? — За то одликовање! — Хвала Богу: ко се својим књижевним радом овако двоја*ко одликује, бар је заклоњен од завидљиваца! . . . Нека г. благајник буде љубазан одбијати ми од плате, док не измири 300 динара. — А онај други дуг чим обезбеђуј ете ? •— За бога; зар се све мора урадити за један дан? Данашњем дану и ово је бриге доста! *) Рат је оглашен 20. јуна 1876., да&ле на иоловини „Школине" године. Тада сам имао вересије од „ГПколе" иреко 700 дуката. Од те еуме две трећине су пропале, а трећина, која се наплаћивала мало по мало, морала се је уиотребити онда, када смо ми чиновници имали само 10 дуката плате на месед. Ето то је кратка историја овом мом дугачком дугу!...:.

ОТРАЖИЛОВО