Stražilovo

134

Алфонсо. Ја, Алфонсо, ту што стојим, Витештвом се кунем својим, Да ћу дарак тај донети, Ил' донетн ил' умрети! Буди верна дотле мени, И у сваком искушењу Услова се опомени. II. Кроз пустаре африканске, Где царује жега јака, Лутао је мудри витез У мантији учењака. Гледао је мртво море, Еад га светли месец злати, И Либијске тавне горе. Глед'о зору са Ливана И одломке древних дана Гамзесова света трона И скупљао чисту росу Са светлога Јерихона. Тамо, куда Бореј душе, И царује бледа тама, По северним пољанама, Он је мрачан спомињао У заносу душе вреле Драго име Арабеле. Слушао је шум и грохот, Кад се санта откинута К'о стаклена сјури гора У чељусти отворене Севернога сињег мора . . . Али свуда — ту и тамо, Лик је њезин вид'о само. Често пута сретаху га Младе цуре, бајне жене, Са венцима окићене, У вијору бурне страсти. Ал' он тада окреташе Своју мрачну, бледу главу, Презирући слатку јаву. Јер Алфонсо није им'о Других мисли, других жеља. Но да вечни живот нађе II беше му много слађе, Да се склони од весеља. Једне ноћи седео је На обали мртвог мора II слушао тихи ветар, Што с Либијских душе гора.

Бр

А пред њиме, по обали, Шумели су вечни вали. Ватра гори. И дим густи, Губећи се преко равни, С развала се диже пусти' Што крај мора остављене, Од векова стоје давни'. Месец светли. И тек кад-кад Ако допре до обала Крик хијене и шакала. Алфонсо. 0 ви звезде на висини ! 0 лахоре по долини! 0 ти бледа, тиха ноћи! Чујете ли тугу моју? Видите ли сузе моје, Које лијем у самоћи? Ти месече хладна лика Што спокојно озараваш, Бледо чело љубавника Дубоке ми откри тајне, Да просвети душу моју Лик истине вечно-сјајне. Тако витез преклињаше Сјајне звезде у тишини, Али звезде трептијаху, Као ситне трепетљике, Гавнодушно на висини Док од једном, из ненада, Под земљом се тутањ зачу. На колена витез пада; Срце дрхти, чело гори, Јер се пред њим Самрт створи. Самрт. 0 човече! утри сузе, Истина ти вечна вели, Коју тако жељно тражиш: Поврати се Аравели. А кад будеш стиг'о тамо, Ти се мене сети само, И све ће ти јасно бити. Истина се, од тог часа, Испред тебе не ће крити. Тако Самрт сврши говор А Алфонсо, пун ужаса, Без покрета и без гласа, Слушао је речи њене И једва је од стра, мог'о Да се свега омомене.