Stražilovo

СТРАЖИ10В0 ш&т за з Аблв у, штт жмжввноет ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИЕ. БРОЈ 50. У НОВОМ САДУ 15. ДЕЦЕМБРА 1888. ГОД, IV.

0 б И Д И Ј Е.

суром, далеком понту, где борје столетно краси Томитске пределе мрачне, — у земљи магле и снега, Публије замишљен седи. На харфу, поред њега, Седе му пале власи. Вали суморно брује. Над гордом његовом главом Орао одважно кличе, шуми и шири лет; А кроз урвине тавне, гонећи снажног вепра, Јуначки звижди Гет. И пебо, земља и море, све се у магли скрива . . . И ветар, што с мора душе, уздише тихо с њим: Седи прогнаник занет, Тибарске обале снива, И с њима горди Рим. Сунце се лагано гаси. — А ветар звижди и тоне И мразним крилима својим лелуја седу влас, И тихо дотиче струне и струне суморно звоне, К'о кад умире глас.

0 горди, развратни Риме! ти сузе вид'о му ниси, Но зато он вечно живи а вечна мумија ти си. Царице векова давних, где му је гробница света? Нод мутним, суморним небом варварских и дивљих Гета.

СВОЈ ГРЕХ. ПРИПОВЕТКА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ Ж И В О Т А. НАПИСАО ИДИЈА И. ВУКИЋЕВИЋ. (Свршетак.)

Војислав.

[ану време косом, па ког крајем ког окрајком, тек сави снопље и здену своје жито у крстине, да раздренти на судноме дану. Пуно света под божијим сводом к'о звезда, па како коса захватала, тако и обарала, док једпог дана ману и над Милојевом Маром. К'о што је живела, тако је и умрла! Ни смртни је час не промени! Оста Милоје сам к'о недогорео пањ па чистој ледини. Сам, без свога, без икога! Јадно

му је, што му ко и дође. Наврати се кад и кад која добра душа од комшија. . . па док седи, лепо види како јадник пије чемер из препуне чаше. Дуги дани, дуге ноћи, а мисао краја нема. Сам па претреса: шта је било! Одвија и кида кончић по кончић из тог големог клубета. Цриа боја обојила жицу, а грдан грех зачемерио живот. И што дан прибере и одвије, сан и ноћ расеје и док узри, те ето опет муци храие и