Stražilovo

-43 36

љубави. Шест момака нек му сандук носе а уз сваког нек нде но једна девојка, нека над н.им држе нребеле пантљике, као бела крида лабудова. Та лабуда у сапдуку носе. Пред сандуком девојка цвећем окићена нека носи веиац на тањиру, п»у нек воде два девера млада, о рамену нек им висе деверски пешкири, што но их је даривала млада. На сандук метннте момков шенгир с ,рузма])ином а за сандуком иек воде момкова зелеика, нокривена шареии ћилими, искићена

свилеиим марамама и иауновим нерјем за уздицом; на, јер Мејрима Омера преживети не ће, сахраиите их једио до другога, прорежите им мртванке сандуке на им деснс саставите руке, венчајте их мртве у гробових. По гробових цвеће засадпте, пек мирише као и.ипе душе. Ето, тако ви, драге читатељке, онравите те и^алосне сватове а моја ириноветка иде да момкова убицу, црна му оца, нотражи и суду преда. (Свршиће се).

ВЈЕРИНА ЉУБАВ.

роман И. А. Гончарова по фрапцуокој преради Епжена Готи пјжтјео Миливој Мансимоаи-к.

НРВИ ДЕ0.

ш.

д&ајски узе капу и пође у врт. Марта изиде Јр такођер, да му покаже цео домамук: и своју баштицу, и велики врт, врт за цвсће, насаде, сенице. — Само у птуму се бојим; ја никад нс силазим с обропка доле у понор, тамо је страпшо, тајанствено. Кад Вјера дође, она Ке вас водити •онамо доле. Тај ионор беше -велика проселина, која сљужаше као граница Малиновке, и која имађаше своју легенду. Једаи кројач из оближње вароши сумњашс у верност својс жене; једнога дана је ишао потајио за њом н затече је са љубацником на дну јаруге. Изван себе од јарости уби нрво л.убавникс па онда и сам иаде мртав на њихова тела. Од то доба се пронео глас, да еамоубица усТаје ноћу из гроба,< где бсше сахрањен,— на месту самоубиства — и да блуди ноћу по обалама ионора. Од онда су нразноверни сељаци радије на далеко обилазили око понора, него да иду стазом, која је ишла преда њ; отац Рајскога ; напустио је иавиљон, који је пре тога био саграђен на том мсету и заповедио јс да се живица, којом беше ограђено његово имање, подигне више горе. Идући уноредо са својом младом сестрицом обузе Рајскога неко слатко узбуђсп.е. Пред очнма имађаше идса.ј[ чисте и нросте прпроде. У њсговој се души ствараше облик тиха породичиа романа, џ уједно оссКАшо, да* роман у иеколико

обузима и њега самога, да му је мило, тоило у душп и да га живот око њега чисто нривлачи. — Шта треба више па да човек буде срећан? размишљашс у себи: знај само зауставити се на време и не гледати у далеку будуКност. Тако би учинио други, да*је на мом месту. Све је овде удешено за уживап.е тихе среће — али... та срећа није моја!. .. Очи ее привикну, рече уздишу ]1и — уображење се умори. . . утисци изблсде .. . илузија нукне, као мехур од сапуна, једва разбудивши живце! У разговору се приближише понору, Марта бојажл.иво погледа доле и задрхтавши трже сс натраг. МеКу тим Гајски беше бацио ноглед на Болгу, заборавио беше на еве и само гледаше непомично п.ен ток, који се у широким рукавцима разливаше иреко ливада и шума. Марта стаде уз Рајскога и гледапте равиодушпо ову слику, на коју се већ одавво била привикла. — Видите оне чамце, где возе иосуђе, рече му она. И оне кућице доле, како су опкол.епе водом! Тамо живе бурлаци. Епо тамо иза она два брежуљка води иут к понадији. Тамо је сад Вјера. Рајски ћуташе; очи му беху управл.ене увек на исто место. — Шта му је сад, кад не ће ништа да говори ? размишл.ашс она. — Хајдемо овамо ! рсчејој наједаред, ухвативши је за руку.