Stražilovo

■чз 50 е $-

ТИ, БОЖЕ, НЕ СПАВАШ! Приповетка Панте Поповиба. (Свршетак).

IV.

_Јгтац момков бегао је правце дому своме. Кола су лупала да ти уши заглухну, а из те лупе чуо се тужан глас: немој ме, отац, убити! Ошинуо је коље да боље трче, хтео је да од тог гласа побегне, али што су боље коњи трчали, то је све већма тај глас викао: немој ме, отац, убити! Онда је сам себи рекао: „А што ја бежим ?" Зауставио је коње и ишао лагапо, али оида му је онет лагано сии сав крвав нришао и лагано запитао га: „Отац, што си ме убио?" Он је по том онет ошинуо коње и јурио колико су ови могли, па их је оиет па једап пут зауставио и рекао: „А што ја бежим? На куд бежим? Што се кући журим, шта ћу тамо ? Тамо ће ме наћи. Да бежим на другу страну? Од свог дела пе иобегох. А што ја то, јадан, учипих? ПГта ми је дете криво? 11е ће да узме коју ја хоћу, на пек узме, коју он хоће, он ће с њоме живети. А јесам ли баш ја хтео да он другу узме? Та, маћија му је то хтела. Да, да, маћија, маћија, та та ме је куга па зло и навела, она ме је с дететом омразила. Еј мој сипе, еј несрећно дете моје! У том је и кући стигао. Жена га је иа каиији дочекала, а кад је видела, да сам долази, љутито је запитала : — Шта је? — Свршено је. — Венчао се ? — Убио сам га. — ЈГа то је и заслужио. А шта сам ја знслужио ? Вешала, је ли ? . —- На шта ти ја могу? Ко ти је крив? — Ко, ми је крив? Стани, сад ћеш видети, ко је. СкОчи с; кола, па ухвати жену, обори је на земљу па је стаие чизмама гааити, да је стењала кар иод сувачиним камеиом,

и ои Је нремлатио, да се свет на вику и псовку не искуии и оте је из руку иобеснела оца. — Баците је на сокак и пека ми никад више пред очи не изађе. Оичинила ме јс вештица. Доказала ми је, да ои није мој син, укаљала је ону честиту душу у гробу, али бадава сви њини докази, кад ми срце друкчије казује. Оио ми каже, да је он мој сип. И ја — ја — ја сам убио своје рођено дете. 0 Боже, уби ме громом из ведра иеба. Но не, немој, нисам достојап да ме твој гром убије, сам ћу се својом руком убити, сад ћу, одмах ћу сеубити!" Нзвади пож па га потеже себи у прси, но у тај мах оиази крв сиповљу на себи. „Не, не смем мешати невииу с ноганом крвљу, — обесићу се; али пи ужета нисам заслужио, што да уже кал.ам? Сам ћу се својом руком удавити." И ухвати сам себе за гушу но људи му не дадоше да се угуши. — Не дајте — имате право. Не треба још. Сад још не треба. Брже сазовите сву родбипу моју. Нека се свако у црно обуче, ево, на, идите куните црпе чохе, нокрите иа све коње у колих црне абајлије, доведите бапду ватрогаспу. Србин не прати мртваца бандом, али кад му не свираху за сватови, нек му свирају за саидуком. Свирала им сва у црно завите. Сви се оцриите, а мене оставите какав сам, та ја сам црн, црњи пе могу бити. Учинише као што је наредио. Искупише се шестора кола родбиие и одоше цртш сватови. Свет се слегао да види чудо не виђено. Кроз два су места иролазили. Стоје људи на сокаку на се крсте, пе виде мртваца а спровод мртвачки. Љубопитљиве жене натераше нестрпељиву детту да коње појашу па да трче за коли и иитају шта је. Стигоше их далеко од села, у које су пошли, иа их зауставише. — Добро је, што стс нас стигли! вели им уилакац отац; у газдачких сватових тр^Оа да имк и коњаника, а ја сам газда, жалоспа ми газдашага мога, коме ћу га