Stražilovo

чз 51 ез-

угавити тужан'?! Ево овога црнога покроI, тамо 1,у кунити други, на покрите »ајлије коњаницима, то нек им остаие :$а гомен, кад су мртвацу у сватове ишли. ј Покројише им абајлије и одлетеше сви |— село. Пред сеоском црквом се аауставнше. а портанских вратих стоји свештеник, Једи кола и друштво па не зна шта ће I МИСЛИ. Ј •— Где је мој син? ннта отац а дршће 10 пламен у свеће кад догорева. Доцкан ниташ, одљуде, за сина. I — Је ли већ сахрааен? — Није. I •— Да шта је? — Ништа. — Опростите, смилујте се, оче, на Ирећу моју, где је дете моје ? I — Где је момак? Уз девојку. — Ш та иаонако, и она је умрла? Је \ ли сахрањени? — Не — вепчани су. Венчапи! Бог из вас проговорио, ге! 0 велик ли си, о благ ли си, Боже јаваоте ! I Га где су сватови ? Отишли су другим путем као оно краеви божићни, да се с тобом пе сукобе. (оори отац небесни сачувао је сипа од [ог оца зема .ЂСКог. Нешто си га мало но:ем окрзнуо, он је од страха а не од иарда твога пао. — Седај на кола, анђелу божјн, који и таке лепе казујеш гласе па хајде с ама да благословшп и измиру неваљалог ца са честитим сином. Хајде, свега ћу те ^ свилу обући, а светој цркви твојој поклониКу златне венце, да од сад са златом веичаваш злато једпо за друго. Пристанем. Седнем на свекрова кола па се пожурнмо за сватови, но стигиемо их тек близу салаша девојачког. Поплашили се да иије то потера за љима и бегали су што су боље мбгли, и тек кад су видели свештеиика, који је устао био у колих и махао им да стану, зауставили су се. Што се тада десило, то се само могло видети а ни казати ни описати. Отац од радости бкаче као изван себе, па л.уби сина, љуби снаху, љуби иријатеља, л>уби кума и старог свата, љуби гајдаша и гајде,

љуби коње и кола сватовска. Свештепик је измпру благословио а Бог је еве опроСтио. — Сада ћемо сви ђувегијпној кући! новцче свекар; сви, колико нас има, не 1га салаиг иего у варош, пек нас варош виДи, има шта и видети. Једиа кола нека Одмах иду но прију и сву чсл.ад прпјател.еву. Сви треба. заједно да се радујемо и веселимо. — Немој, нријатељу, не могу пн ја а не ће ни мојИ, није обичај у нас да девојчина родбина иде јој у сватове, рече отац девојчин. — Јесте да пије обичај да отац иде у кћерине сватове, али зар је ово што обично ? додао је свекар и отац девојчин није имао куда. Еиђебуле запеваше сватовца а ватрогаспи засвираше весео марш. Све је весело иа и коњи од радости скаиу у пропнице. Црнило пе скидајте, повиче свекар. Таких чудних сватова још није било иа тако чудмо нека и Изгледају. Стигли су брзо у варош и кроз сву су се пропратили. Нека сви виде и ириповедају, какви су били сватови у сина . I »1.1; Ворђошког. 1 >;)Д су сватОви стигли момковој кући, свекар је скииуо снаху с кола кумовских, узео је у иаручја на иронео ио читавој птирокој авлији својој и рекао јрј: Ево, снахо, ево, ћерко, иогледај свуда н>1 авлији, све што ту видиш, све је то твоје, само ћеш ти у томе домаћица битп. па и салахп је твој и све је твоје па пека се опа моја искида, другу ие ћу у кућу 'доводити. Не ћете ви, децо, пикад в игтт е маћпје имати! Но томе се развело пшроко коло. У коло се ухватио и отац момков и отац девојачки, један до другога, као гтекада кад су момци били, а међу н.и.ма играла, је мати девојачка. — Еј сада да је ту и мати момачка, да се до нријатеља, ухвати! уздахиуо је свекар, а горка суза скотдјДАдац, му се низ зажарене образе. / Н свештеиик је шцао у' к0ло,^да кад је видео пријатеље |едног до ' Д1ЈУ!§<и'а и кад јс видео како Шчеиа •%-.'''-уЧЧЛ-^''>^'^ "Р~ /