Stražilovo

-*з 86 сн-

радити. Ако сс који избрбља што год против вдаоти, онда га шаљу с једног мсста на друго. Они су свима на терету, свуда су их већ сити. Сврше на разан начии, каква је већ који карактера: неки, који су као ви, с времсном се умире и задовоље . . . — А јш ја још нисам свршио; ја тек заћочињем! Шта ви ту говорите? нрекиде га Марк. — Нске оиет затварају у лудницу због идеја им . .. — То још иије никакав доказ, да су луди. Сетите се само, да су и рнога,. у чијој ее глави понајпре зародила мисао о снази наре, затворили у лудницу, оиазиће Марк. — Е, гле ти њега, молим те! Ви сте, чини ми се, уверени, да заступате какву велику мисао! — Јесам, за цело! потврди Марк са кбмичном важношћу. — А какву то? — Како сте нескромни! Погодите! рсче Марк зевајући и, сиустивши главу на јастук склопи очи. — г Снавао бих, рече. — Лсзите овде, на мој кревет: ја ћу лећи на днван — позиваше га Рајски: ви сте гост... — Гори од татарина . . . кроз сан промрмља Марк; лезите ви само на кревет, а мспн је.. . све једно . . . — Лаку ноћ, педоношче ! — Лаку ноћ, руски Карло Море! Рајски нриступи прозору, одмакне завесу и гледаше у тамну звездану ноћ. Час по би се чули стражари где лупају у своје дашчице и лењиво се довикују: — нази! Само од оне стране, где беше варош, чуо се потмуо лавсж паса; ииаче царствоваше свуда тишина, мрак и покој. Соба беше слабо осветљена плаветним пламичком од рума, који тек што се није угасио. Неко закуца на врата. — Ко је то? запита тихо Рајски. — Ја сам, Бориее, отвори брже! одговори му Татјана Марковна. ПТ та је то код тебе? Рајски отвори. На вратих се указа Татјана Марковна, сва у белом као какво привиђење. — Људибожји! каква је то светлост? викну узнемирена, кад виде пламеп. Рајски јој одговори смехом. — Шта је то с тобом? Видела сам кроз ирозор светлост; уплашила сам се, мислила сам да сиаваш . . . Шта горе то у чаши?

— Рум. — • Зар ти ноћу нијеш нушн! шапћући и са ужасом рече она и нренеражена гледаше час на њега, час на чашу. — Нризнајем, бабушка, да но гдекад волим да се напијем . .. — А ко то овде спава? с новим нренеражењем запита она, опазивши из ненада сиаваћива Марка. — Тише, бабушка, да га не пробудите. То је Марк. — Марк! Да иошљемо но полицнју? Где си га нашао? Како си се с њим здружио? шапуташе у чуду, погледајући сваки час на Марка. Пијс ноћу са Марком пунш! Шта је тебн, Борисе Павловићу? — Састао сам с-е с њим код Леонтија, говораше он, наслађавајући се њезиним ужасом. — Обојица хтедосмо да једемо: он ме нозва, да идемо у крчму . . . — У крчму? Само је још то Фалило! — А ја с-ам га довео к себи... на смо ето вечерали. . . — За што ме ниси нробудио! Ко вам је издао? Шта сте добили? — Стерлста и ћуркс; Марииа је све нашла. — . Сама хладна јела! Како да ме нисте разбудили! Има снремљена меса, иилећине . .. Ах, Борјушка, како ме срамотиш! — Ал ми смо и овако са свим сити. — А иирога? чини ми се да није ии остало. Шта сте јели за дезерт? — Ништа: ето Марк јс правио пуиш. Ми смо сад сити. — Није него сити! вечерали без топлога јела, без пирога! Одмах ћу вам нослати укувана воћа . . . — Не, није нужно! х\- ако баш хоћете, ја ћу нробудити Марка и иитаћу . . . — Махни се, Бог с тобом: зар не видиш, да сам у пршњаку! заплашсно га одговараше Татјана, сакривајући се у коридор. Оетави га нек епава!... Па гле како сиава; екупио се у клунко, као штеие! рсче љутнто иогледајући Рајског. Нек те је етид, Борисс Павловићу; зар иема перипа у кући? Ах Боже мој ! Та угаси ми ту нроклету ватру! Бсз иирога! Рајски духиу и угаси плаветни иламен и загрли своју бабушку. Она га прекрсти и иогледав још једном мрко на Марка нзиђе на ирстима на иол.е.