Stražilovo

-13 138 ЕЗ-

— Л аар ја еамо трчим? Ето ја и радим, шијсм, бавим се домазлуком. — Оиет си ме ирекинула! . . . Ја знам да си ти иаметна, да си ти моја, десна рука, да сдушаш своју мајчицу! рече Берсшкова, свршавајући својим најмилијим рефреном: — „да слушаш своју мајчицу!" — Па за што се онда срдите на мене? — Та стрпи се мало, цусти ме, даговорим! Од куд се срдим ? Ја ти само кажем, да. будеш озбиљнија. .. . — Шта, зар сад не смем више трчати: зар јетогрех? А видите, браца Борис ми је рекао... — Шта ти је рекао? — Да сам ја и сувише иослушна.... без мајчице, каже, не смеш ни да крочиш. . . . — Не треба њега слушати. Видиш ти њега, дошао овамо да ми буни дете! — Зар ја дсте! опази Марта увређсно, а ви сами мало час рекосте, да сам па удају! — Јест, али ти је срце као у детета, а дај Боже да ти још дуго тако остане! Али да постанеш мало наметнија, не би шкодило. — За што, мајчице, зар сам ја глуиа? Браца ми је рекао, да^сам ја прекрасна овака, каква сам, и да сам

Она ућута. — По, шта ти је још рскао? — Да сам „природна". Татјана Берешкова не одговори ништа, трудећи се у себи да растумачи ту реч, која јој се нешто не свиђаше. — Твој браца говори којешта, рече јој. — Па је ииак врло духовит, мајчице. — Јест, али ти треба да знаш разлнковати разумап говор од досетке. Труди се барем да разумеш, кад твој браца говори духовито и до-

сетљиво, а кад разумно. На досетку одговарај доеетком, а паметну реч примај к срцу. Досетка је Фалична, својом примамљивом спољапшошћу, смехом, који из.азива, увуче се у ваше младе уши као змија, иоткрада се у ваш ум и номрачи га, а кад је ум помрачен, није ни срце, као што треба. — Ја још никако не зиам, мајчице, за што мс ви корите? рече Марта нестрпљиво и скоро плачући. — Не корим ја тебе, само ти кажем. да треба да знаш свачему своју меру. Ето видиш, ти си се мало час витлала са Викентијевим. Марта поцрвеии ца оде и седе у кут. Бабушка је мирио ногледа иа настави тише и лакше: •— Но, на то пијс иишта страпшо, Викентијев је красан младић, а ти си иаметна и Добра, на не ћеш ии њему ни ссбн иишта доиустити, што пе би било у реду, ја то зиам. — Забраните му долазити овамо; ја не ћу више ни речи с њим говорити. . . — То би било још горе, иа ће и он и други Бог зна шта иомислити. Ја ти ирспоручујем само то, да будеш обазривија и мирнија, да ие трчиш као до сад но дворпшту и врту, да не бн свет рекао: „гле, већ велика девојка, удавача, а мота се као какав мушкарац, иа још са страним младићем." Марта иоцрвени као рак. — Махни, немој црвенети, немаш ради чега! Ходи да те загрлим! Марта иристуии бабушки, која је пол.уби, гледајући је са пежношћу. — 7 Ја ћу се тако владати, као што сте ми рекли, мајчице, али ако он усхте, да му свирам што год. . . .

(Наставиће се). ' јј -X. о. -и <5>.» -х- лН§ П0УК1 ^ -г- -Т" т- <§><* -т* т- ;

О ЛУКСУЗУ.

НОУКЛ Ж® НДРОДНЖ ПРЖВРЕДБ, (Наставак).

III.

уксуз се на различним стунњима сконом^ског развитка показује у различном облику:

друкчији је у народа који су прости и још неразвијени, а друкчији оиет у народа у мањој или већој мери унаиређенцх.