Stražilovo

43 148

Тргпе натраг, устаде и поклоиивши му се рече доетојанствено: — Је уоиз гешегсје, тоивЈеш Викентнјев: уоис е1,ез 1меп а1тађ'е. Он исколачн очи на н>у 7 онда на Татјану, за тим седе и одмах опет устаде. — Ах, Марта Васиљевна, рече лшвахпо, хајдете на терасу, да... — Захваљујем, не ћу 7 рече она хладпо: не "пристоји се,' да се госпођица иоказује иа тераси. — Онда да идемо да проучимо нову романсу, коју сам вам донео... — Хвала, ја ћу моћи и сама проучити, или са бабушком... — Па да идемо у врт — тамо ћемо сести и читати нови роман! предложи ои, узимајући књигу. — Како можете тако што хтети! рече Марта .сгрогим тоном, погледајућн 4 Татјапу Марковну. Зар сам ја мала? — Шта значи то, Татјана Марковна? повнка Викеитијев нренеражен, — гледајте како ме мучи! Викентијев их обадве оштро ногледа а за тнм; нагло ступи на сред собе^ начипн љубазно лице, нагне се мало напред и подвије руке: — МШе рагс1оп8, шас1ето18е11е, <1е уоиз ауо1г (1егап&ее — говораше, трудећи се да навуче рукавице па своје знојавне руке, — 8асге1з1еи! да п'ен1ге ра§! Оћ! тШе рагс1оп8, тас1е1по18е11е! —■ Окајте се ваших лудорнја! рече Татјана, смејући се. Марта, донеси му варена воћа! — Оћ! та<1ате, је уои8 8Ш8 ћ1еи гесонпа18вап!! Ма<1ето18е11е, геб1ег, с1е ^гасе! Ј)сче Викентијев и нотрчи, да загради пут Марти. Угаћ тен!, је пе рш8 ра8, ј'а1 <1е8 У18Ие8 а Мге... Аћ, (На1)1е, да и'еп1ге ра8, влажие су ми руке. Марта се уздржавала, гризла за усну, да се не заемсје, али на иослетку мораде прснути у смех. — Јесте ли га видели, какав је, мајчИце, тужила се Марта, виднте како иредставља шг. Шарла, учитеља Француског језика у гимиазији. Како да онда останем озбил.на? — Аје л'штогод налик? запита Викеитијсв. — Нек вам буде, како хоћете, мила децо! рече Татјана Марковна са осмехом па лицу. Идите па се забављајте, како хоћсте, а Бог нек вае прати Рајски је обећао, да ће учествовати на руч ку, који је Татјана МаркОвна' давала сваке недел.е својим пријатељима из варопш.

Онога дана беше салон н.егове бабушке пуп гостију. Са намештаја су биле иоскидаис превлаке, нородичне слике брижљиво опране гледаху веселије него обнчно. Патос је био изрибан. И људи и ствари беху чисти и светли. Јаков беше у црном оделу и белој огрлици. Јегор, Пструнгка и Степка, — кога су довсли из села и подигли га па степен лакеја, и који још иије умео ни да сс право држи на ногама, —' имађаху па себи старинске ливреје, које нису биле за п .их скројенс и удараху на стАреж. Татјаиа Марковна, у свиленој хаљини, са каиом на глави и огрнута прекрасним шалом кашмирским, седела је на канапету. Око њс па Фотељима беху у нолукругу носедали гости јој, иоређани према свом првенству. Одмах до ње Нил Адрејић Тичков, старац у црном оделу, окићен ордешша. Лице му беше озбиљно, подбрадак увучен дубоко у пшроки оковратник. рвака н.сгова реч, сваки иокрет беше ироникнут осећајем сопственога достојанства. До њега је био Тит Никопић, који је гледао на Берешкову са изразом пуним ноштован.а и смепшо се на свс рсдом: за тнм свештеник у свпленој мантији и везеном појасу, неколико колеигких саветпика, јсдан пуковиик гарнизонски, одебео и малсп, са црвсним лицем, једаи иоседппк, две или три дамс из вароши, оида у једном куту неколико младих чииовника и нреко од њих неколико госпођица, мало млађих од Мартс, са црвеним рукама; опе сеђаху једна' према другој. Кад је Рајски ушао уиутра, бевде- већ ноједеп традицијопалии нирог и всћ се иочињало са, не зиам којом, чинијом. Борис се. осећаше, као глумац из нрестонице,'који је први пут ступио па коју позорпицу у провинцији, док се пре његова доласка вас дан претпоставл.ало и расправљало. Сви заћуташс, лрестадоше јести п обратише сву пажњу па њега. Син моје иећаке СоФије! рече Татјапа Марковиа, ириказујући свог унука, и ако јеевакп за извесно зпао, да је то оп. Пеколико особа устаде и поздрави га. Пил Андрејић га посматраше доброхотно, надајућп се, да ће му Борис пристунпти. Госпође се почеше вивати, млади чиновници, који су јели стојећки, са својим тањирима у рукама, чепаху једап другог, госиођице иоцрвенеше преко ушију и гураху се једна до друге, као да се нриближује каква оиаеност.