Stražilovo
СТРАЖИЛОВО
Ш Ш УКШ Шшт «11,
Г.РОЈ 11.
У НОВОМ САДУ, 15. МАРТА 1892.
ГОД. V.
Ј^Лшп^жшшт тштш ш1иШ|^шп1шш И1 ш ттшш1ши < ншф Неснш^ОГ?!
Г \Ј~\Ј \Ј~ \Г\Ј~ЛЈ~ \Ј~ V \Ј \Ј ~
Ј~ \Ј~\Ј- \Ј \Ј-Ц~\
ЈЕСЕБА ИДИЛА.
шчезло је давно свеже премалеће, С оголелих гора тужпа јееен ходи, Одећу јој кити увенуло цвеће Тоје самрт хладна, што пад светом броди! Све је пусто, мрачно, по небесном плавну Облачине суре дижу се и гоне, На суморну земљу, ту гробницу тавпу, Од јутра до мрака горке еузе роне.
А и:! даље неме по кад-кад забрујн М занија шумом оголело грање, Да л' то ветар бур]1и изнад гора хуји Мл је земље пусте тужно уздисање? По мочарном друму нигде душе живе, Само коњик један измиче и граби, Из даље се дижу измаглице сиве, Ху, ал' је суморна јесен — враг јој баби! Драгугин Ј. Илиј^.
"%Ј#*
ПЕСМА ЛАЗАНСКОГА. Приповеда П. Жељски. (Наставак).
V.
^утра дан у јутру Иван тек што се латио носла у звању, унесе му Ж^нандур у куверти карту посетницу; донела је, вели, н.ихова служавка и молила да одмах нреда њему. Од како је Ивана оно ире но године као гром ил ведра неба поразио глас, да је нокојном Милану позлило, жацпуо се свагда, кад се од куће по њега пошље пли ма какву иоруку добије. I I сад се, и не знајући нрава разлога, није надао добру те остави иосао и пожури се кући. Марију затече где спрема рубл.е и хаљине у сандук, уз њу се устуцарала собарица а мали Милоје стао па гледи, шта је то мами на једаред те се на
њега и не осврће него се дала у иосао вадећи из ормана његове кошуљице а час по иа дубоко уздахне. Као да је нојмило сиротанче, да ту нешто мора крупно да је, па се и не миче. Синуло му, кад иа вратих онази тату. Кликнувши нолети му у сусрет. Иван га дигне и нољуби на га онда спусхи а у томе му и са срца снаде онај еињи терет, који му се био навалио, кад га је Маријина карта нозвала да без одлагања дође кући. Видео је и уверио се, да му стрепњи за детиње здравље нема основа на се одмах и прибрао. Готов је био сад да чује ма шта, што ће му разложити ову Маријину сирему на иут. Кад га је она опазила, није дочекала