Stražilovo

43 103

Нађе кључеве, где му је Марија рекла да еу, позиа ио њену онису који је кључ од тога ормана па нође тражити каучук. И збиља га одмах нађе и извуче из рубл.а. У тај мах нелпто потешко падне из ормана 1га земљу. Иван се сагне да види шта је, кад тамо: тврдо укоричена књига без икаква натписа. Не слутећи пишта зло и без одређене намере отвори Иван ту књигу, види да није штамнана но сва исписана и одмах иозна Маријии читки али доста неисписани рукопис. Севиу му кроз главу, као да није лепо, да за ле!>п хвата женипе тајпе. јер тајне мора да су, кад он за нуних нет година те кп.иге иикад није видео. И већ хтеде књигу да заклопи па да је остави натраг у орман, алн га из нутра строг глас, који канда дшшраше са дна душе, у том сиречи. „Жена твоја не треба да ради ништа што ти ие зиаш!" говораше му тај глас, „Као што је твој живот иред н>ом отворена кп.ига, тако имаш и ти нрава захтевати, да знаш за сваки п,ен корак и поступак!" 11 остаде му књига отклонл.ена у руци и наде му поглеД на отворену страну и нрочита ове ретке: — Знаш ли шта то значи, дратане мој, одреИи се онота, што те је тодинама држал/>, веселило и усреЛавало ? У тебе сам' ја тражила и налазила свагда утехе у свима јадпма свпјим. Иако онда, кад ти први иут пла чуЦн иадох на труди а ти ме нежно, са свим нежно иритиште уза се — еј, та још ми је једнако као да осе&ам ону неизмерну среЛу — а ја ти се стадох тужити на свОЈе јаде. тако и иосле, годицама,

оеше ти то, коуи си ме разумео те ниси дао да клонем. Шта би било од мене да не би тебе? Ти си ме оилеменио, начинио бољом Ивану се смрче нред очима, књига му испаде из руке а он се мораде придржати за орман да ее и сам пе стропошта. Но то потраја само тренутак један. Стресавши се као у љутој грозници, исправи се холо, за тим се опет сагне, дигне књигу, отклопи је те и пе тражећи свезе с оним што је већ прочитао, стане из ње читати мирно, хладно. Па носле заклопи књигу, метне је натраг у орман, заврне кључ, извади га и однесе на обично место међу остале кл,учеве. Прође онда једаред дваред по соби на се најзад ба.ци на диван, одакле се није дигао, док га зора није нодсетила, да је већ доста било борбе и размишљања. Устане, оиере очи хладном водом па изаће, да кочијаша иробуди и да нареди, да одмах опет с колима оде до старога господина и госпоје, да одпесе, што милостивој треба, и да се тај дан поеле но дне опет врати. Кад је кочијаш јавио да је готов, дао му је Иван завежљај па је онда отихцао да се нрође а пратило га је још опо мало цриих мисли, што их није могао све да домисли ноћас. На време је отишао у суд а био је расположен као обично; бар нико у суду није опазио ни најмање нромене на њему. А баш се велика, велика нромена збила у п.еговој дунш. Да је ко од иријатеља му Могао у њу завирити, на ужас би свој оназио, да то није ни палик више она душа. (Наставиће се).

ВЈЕРИНА ЛзУБАВ. роман И. А. Гончарова ио францу ско ј преради Е вжена Г оти ЈфЕВКО Миливој Мансимови Л. НРВИ ДЕО.

XI. е ли ти, Иване Иванићу, рече строго ^старац једпоме од младнх људи, ти јемачно не одлазиш више к н.ој ? Или можда јопт одлазиш?

— Г,ећ одавна сам престао, Екселенција, досадило ми је већ праВити јој сваки дан комплименте. — Тако и треба! Ето видите, рече, обрнув се Гајеком, ја нападам само на неморалност, а