Stražilovo

■43 184 е*-

сликати и погледа јо строго. Она се још чстврт сата, како тако, држала. — Воде бих хтела ! уздахну госиођа Крицка. — Чекајте! рече јој Рајски строго, пустите ме да довршим уснице. Полина се из петиних жила упне да остаие мирна, кад је чула, да ће сад да слика њен осмејак. Дисање јој је већ тешко падало, тако да је почела већ сикати а груди јој беху мокре од зноја; но пије се ус.уђивала, ни да се макне. Рајеки је само радио свој посао, правећи се, као да ништа не впди. — Иолина Карновна је већ смалакеала! опомену га ]5јера. — Чекајте још мало! рече јој Рајски. — Је пе ге.чрјге рав! процеди с тешком муком госпођа Крицка. И сликар изгледаше прилично уморан, али је у свом узбуђењу и заборавио на умор, па за то и не имађаше ни најмање сажаљења према својој жртви. Прође још пет мипута. - Ох, ох! не могу више! повиче госнођа Крицка, падајући са своје столице. Рајеки и Вјера притрчаше и метнуше јс на канапе. Заповедише, да се донесе водс, лепеза и колоњска водица. Вјера беше при руци госпођи Крицкој и помагаше јој. Кад дође мало себи Иолпна, изидс у врт да се колико толико онорави. Рајеки остаде сам са својом рођаком и, ногледав је немирно, рече: — Писмо није било од ваше нријател.ице Наталије!

Вјера га ошину оштрим и као муња светлим ногледом, но док си оком тренуо, тај иоглед се нромену, иостаде прозиран и укочен, као у Русалке. — Вјера, Вјера! рече јој пребацујући, ти немаш новерења у мени. — Окапите ме се ј едан пут! рече му она нестриљиво, ослободив своје руке од његових, за што да имам новсрења у вама? И она изиде, да нотражи госпођу Крицку. — Имаправо! размишљао је Рајски, не знам, за што да она има поверења у меии? Па ипак ме то огорчава! Ох! да ми је сазнати ту тајну, јер тајна има, па да онда одмах отнутујем. Само но ту цену бих одмах отишао. Јегоре, иовиче у предсобље, оДнеси чемодан оиет па таваи ! 1'адио је још јсдно по сата на иортрету госпође Крицке, и пре но што је одредио дан за другу сеансу, трудио се више него икад да реши загонетку и сазна, ко је пиеац оног другог писма. То да дозна и за тим одмах да оде, ето то беше све, што је желео. Мислио је па све, на бабушку, Марту, Тита Никонића, Марину ; а особито на Марину, за коју је држао да зна Вјерине тајне, али их не хтеде испитивати, да не би навукао на ссбе сумњу да шпијонира. — Ие могу дуж.е трпети, морам с њом говорити, новиче на послетку. Рећи ћу јој све, па ћу видети, шта ће ми одговорити, Било, шта било! или се епасао или пропао! (Наставиће се.)

~ N1/* 'чј-" *ч1> р

* ( ") < ^ > *1" -чи

^ П 0 У К А. -Т- I 4 * •Т*

^ ^ "

О ЛУКСУЗУ.

ено разликујс Адам Смит луксуз који се тера у трајним стварима, од луксуза у ф® трошним и брзо иролазним добрима. Један троши миого на јела и ппћа, храни многобројне млађе, држп скупоцене коње и псе, а други јо у свем томе умерен, али издаје всћи део свога прихода па улепшање свога стана или летњиковца, на грађење лепих и солидних здања, па угледан намештај, на драгуље, књнге, с.тпке,

II РИНРЈЕ Д К , кипове и т. д. Претпостављајући да је имање ове обојице једнако, то ће имање првога који троши на груба, а трошна и брзо иролазна добра, у току времена, све то већма се умањивати према имап.у овог другога који издаје на ствари што имају трајнију вредиоет и дају вишег п Финијег уживања. Али издавање на трајна добра има и ту врлину да утиче благодетно и на штс.џмј; јер