Stražilovo

чз 202 ез-

лата „сенаторска," саграђена у ХУ1. вијеку на остацима старог Табуларијума; с десне је стране тако звана палата „Конзерватора,'! а с лијеве Капитолски Музеум. Обе ове двије нотоње зграде снабдјевене су знаменитијем статуама из старине (међу којима заслужују оеобита иомепа Еаиитолска Венера и УмируГм борац) и мноштвом живоииеа у аФреску, др-агоцјених мермера, мозајика и осталих вјештачких послова. Мене ,је, послије „Венере" и „Гладидијатора" (Умирукег борца), о којима ћу ти кашње коју рећи, у Капитолском музеју иајвише интересовала колекција римскијех императора и старинскиЈех ФИлосоч>а, сВе од незнаних мајстора из етарине. Већином су то мраморМа попрсја. Међу знамепитијим људима налазимо Омира, Сократа, ТеоФраста, Алкибијада, СоФокла, Анакреона, Питагору, АристоФана, Хипократа, Демостена, Марка Аврелија, Сепеку, Катона и т. д. Од владалаца скупљен је овдје сав низ Цезара из нородице Јулијеве, и мноштво другијех императора од Галбе до Јулијана. Никуд љепше, ни згодиије илустрације неким Светонијевим и Плу^арховим биограФијама ! Некоји су од овијех салика тако пупи карактера, да им човјек у лицу чита све што је о њима историја забиљежила, и још много више. Замислиш ли човјека, који је кадар да смишљено измири иајеуровију крволочност са пајразвратпијом блудношћу; човјека, који ће немилице сонствени пород отровати и своје дјеце дјецу глађу мородавити: замислио си Тиберија. Замислиш ли другога, који је до грла у крви огрезао, на онет није разбојства сцт, него >кали, што у римскога народа једна цигла глава није, па да је једним махом одруби; човјека, који је рођеним сестрама муж, а сонственим робовима жена; човјека, који ће у часу обијесне самовоље именовати конзулом свога коња: замислио си Калигулу. Ако нијеси никад себи представио окруњена бедака, који хиљадама грађаие на стратиште шиље, и, за себе жива, бестидно пристаје да му се жена е другијем човјеком нреуда, а ти иогледај овдје овог Клавдија: паћеш му слику и прилику. Обузме ли те жеља, да се упознаш са људским звјсретом, које

кидише на живот свом наставнику, смиче химбепо рођеиог брата, жену, љубу, мајку своју ? Ето ти Нерона. Па можеш и даље поћи. Гле оио мрко, сурово лице, са дивл.Им изразом у очима, које те нодсјећа па гладна курјака, што се на напад срема! Свс да га и не зиаш по имеиу, домиелио би се, да је тај грозни крволок погубио својом руком рођеног брата мајци у наручју, и на смрт осудио праведна човјека, кеји ие хоћаше да свој језик опогани, правдајући нред свијетом оно богумрско братоубиство; све да.та и не знаш по имеиу, вељу, домислио би се, да је то бијесни Каракала. Обазримо се и па друге —- мекшега срца и ногледа. Нути Марка Аврелија: лице је истовјетно. ка' и оно доље, на иијаци; глава мисаоиа, пуна израза. Осјећаш лијепо, е је томе човјеку, ма да је вјешто и сабљу иасао, сав живот у мозгу био. Ено Трајана; тип му је озбиљан, и то имнераторски озбиљан. Видиш чисто, е је нобједитељ Дачана гордом иберском. соју ирипадао: то ти је савршени ћИа1до из старипе. Данте, који га је у свој Рај смјестио, морао се за цијело овим кииом задахнути. У дворани „Философа" упада у очи Демостен; велиш одмах: то је човјек, који иуца, али се пе превија; иод пространим челом станио се поглед, оштар као бритка ћорда: то је заиста велики супарник Македонског Филииа. Чини ти се: упознао би га међу хиљадом. Н сви иам ти кииови много више говоре, но да им у старијех љетонисаца биограФије читамо. Они нам, на ношл.етку, од тијех л.уди највећма јавни рад описују, а интимна, психолошка страиа њихова карактера, остаје често у мраку. Ту је страну биограФије тек новије доба куд и камо унаприједило. Стари су писци билн обликом савршени и у причању језгровити, али у многом ногледу једностраии. Ја бих рекао, да између Светонијевих и Меколејевих ишвотописа ностоји она иета разлика, која се оиажа међу ликовима са крејоном