Stražilovo

чз 19 8

— Ал' ти се заиоведа, да се вратиш! иовика она на њ, заиоведајући. У тај иар ссвну друга муња а за њом сс разЈлиегаше нско време силиа грмљавина. Бсрешкова и Марта ирестрављене на сву меру загњурише главе у јас-тукс, а Рајски иође једном слабо утрвеном стазицом, која вођаше кроз џбуц .е доле у нонор. Киша јс падала као из кабла, мун.с ненрестано севаху а грмљавина биваше свс јача и јача. Спустила се већ иоК а због црннх облачина беше још таминје него обичио. Рајски се већ почео кајати са своје умстничкс Фантазије, која га иатера да идс и гледа буру, јер ужасни иљусак, који не престајашс лити, бешему.већ пробио кишобраи; беше скроз мокар, ноге му западаху у дубоком глибу и, будући да је још врло рђаво позиавао поједииости околице а уз то због мрака слабо видео, спотицао се сваки час, било да наиђе на какав насин, било да се удари о какав пањ, на нослетку сс заглиби у једној барици. Сваки час је морао због номрчине да се зауставља, па кад муња севне, он онда онет пође напред. Знао је да ту нсгде у близини, па дну понора, има једаи павиљон, који јс начињеи још онда, кад је шипражје и дрвеће у попору још било део врта. Јога пре, кад јс оно ишао на обалу, опазио га је, пролазећи оиуда у шуми; сад је хтео, да се тамо склони, али није знао којим путем ,ла удари. Није хтсо вишс да сс излаже непогоди, да се нри сваком кораку спотиче и нада у јеидек, него се врати и одлучи да пође прсма друму, а одавде у суседно село. Цииеле му се беху са свим раскиселиле, једва је ишао, извлачсћи са тешком муком иоге из глиба, травуљипе и копрпве, а носле, право да кажемо, није био баш равнодушаи ни ирсма исирестаном севању муња, и ужасној грмљавини врх његове главе. Признавао је сад сам себи, да је из својс еобе, с нрозора, исто тако лено • могао да се диви тој бури. Једва се дочепа живице, која се нротезала уз друм; обрадова сс и хтеде да је прсекочи, алп сс одсклизиу и паДе у ров. Тешком муком се опет нодиже, скочи нреко живице и једва једиом се нађе па друму. Овим нутем сс врло слабо ишло, јер се пењао уз сгрм брег, једини се мужици возили туда, кад се враћали иразни, да тим скрате пут. Рајски јс био скроз мокар; нод руком јс држао кигаобран, који није бно вигас и.и за што; кад год би севиула муи.а, он бн с.амо жмирпуо

очима и игаао даље клизавим нутем, .једва вукући иоге. ТТа једаред зачује зврјање кола. Послугаа иажљивије и упозпа да се звук приближује. Застане и чује са свим јасио хрзањс кон.а п узвике кочијагаеве. Склоии се у страиу, док не прођу кола; у тај иар севну муња и ои могагас видети два ватрсиа коња унрегнута у кола, у којима су седеле три особе. Кад севиу друга муп.а, опази у тој груни и своју лену рођаку Кјеру. — Вјера! иовика он. Кола стадогае. — Ко је то? уиита оиа. — Ја! — Мој брат! Шта радите ви ту? запита га зачуђена. — А ти ? — Враћам се кући. — П ја тако исто. — А одакле идетс? — Из понора; заишао сам у шииражју. Има ли места код вас у колима? Хоћете ли мс повссти ? — Врло радо! одговори му мушки глас. Места има доста. Дајте ми руку, да вам иомогнем ионети се. Рајски иружи руку, а онај човек га снажно подиже иод кров од кола, где види Марину где седи са Вјером. Онс бсху селе једна према другој испод колског покривача, и трудиле се, да, се сачувају од кише, која је иепрестано ударала са стране. — Ко је то с тобом ? запита тихо Рајски Вјеру. Чији су то коњи? Ко их тера? — Иваи Иванић! — Ко је он? — Зову га: шумар. — Шумар? ионови Рајски тако гласно, да га је Вјера лупила лактом да ћути, јер оиај, који је вргаио кочијагаку дужност, бегае врло близу уз њих, на би могао чути. — , Каснцје! нромрмља она,. — Шумар ! рече у себи Рајски, који се сети свога разговора са бабушком. То је он, јунак романа! .. . Шумар! рече још један пут у себи. Хтеде да га види, али јс могао да разликујс само гасгаир са гаироким ободом, који пОкривагае главу човека гаироких плећа, обучена у огртач од каучука. Вјера Г>аспл.свпа, како вам ,јс ? упитаје