Stražilovo

43 230 ЕЗ-

|[а иослетку јој сићу у иамети срећна мисао, да иокуша срсћу стрампутицом, или као што говораше Рајском, „алсгоријом" т. ј. нримером. Сетила се да је имала некад један „нравоучителни" роман, који јс још у својој младости чнтала, иа често нри читању и нронлакала. Тема ромаиа јс била оиисивање Опасних послсдица страсти, коју деца од рбдитеља таје. Момак и девојка се волелидали како их љихови родител .и раставише, могаху се само из далека, с балкона виђати, па тога ради почеше се допиоивати. То се.донна; девојка Изгуби свој добар глас и морадс стугшти у калуђерице, љубавнива иошал>в ахац у Амерпку. Татјаиа Марковна потражп у једиом сапдуку, којп бспЈе набијсн старим оделом, и пађе па дну књигу, коју извади и метне на свој шиваКи сто. За ручком рече Вјери и Марти, да жели да јој од сад свако всче на изМенце ,читају. Вјера равнодушно прнстаде на предлог бабушкин а Марта, посматрајући радознало књигу, коју је Татјана метнула на сто, запнта, да ли се ромаи свршава са свадбом. 4- Видећеш, кад дођеш до краја., одговори јој Татјапа. При всчери су већ провели у читању тог романа. који беше пун морала п ПОуке, али пееноран до крајностП. Кадгод сс говбрило о л>убаЈШ, Татјана јс крадомнце иогледала Цјеру, да види утисак, који чиии па п,у нриповетка, међу тим је Вјера час зсвала, час се бранила од. песиоспе муве и 1'ледала за п>ом, Јсуд Ке одлетети, па опет од свег срца зсвала. Свака ствар има иочетак и крај, па и роман се мало по мало приближио крају; остало беше само још неколпко глава, да се прочпта. Кад се чнтао свршетак, оетаде и Рајскн да слуша чптање. Ту је био и Викентијев, који ни трепутка није могао, да мирујс, јгсго је пепрестапо опомии.ао Марту, да је сад па њега ред, да. чпта, а кад- су му дали да чита, опда је додавао тексту романа, штогод му је само у памет долазплО, или је подражавао гласове поједиинх Личности у роману, Кад је говорила потиштеиа јунакнља, он јс читао тапким п тужпим гла.спКсм, рсчп јунаковеје читао својим обичпим гласом, окрећући се према Марти, која је непрестано црвенела п гледала га са намргођеппм лицем. Кад бн читао говор иемнлостивога оца, прсдставл.ао јс [Миеитијев Иила Андрејнћа и то тако добро, да су му па послстку морали оду-

зети књигу и строго му наложити, да буде миран. После тога је седећи иза леђа Татјане Марковпе пратио читап>е мимиком, коју је само Марта могла видети. Марта га издаде и крадом ноказа Татјани Марковној шта ради. Татјана га отправи у врт, да се шета до ручка, а чптан,е би настављено. Вјера се само с времена на време смешила, или бн се замислила, или по 1'декад и намрштила. „Читаи.е је учинило на н,у утисак, тим бол.е! размишљаше Татјана, — моја идеја није била са свим рђава." Међу тим Марти беху удариде сузе на очи; и>у је страшно огорчило, кад је видела, да се роман приближује крају, а још иема изгледа, да ће се срећно и са сватовима свршити. Проган>ање љубавника беше достигло свој врхунац! Родитељски укори и опомене грм.љаху у иредугач1шм и до немогућности досадним сентенцијама изнад глава љу.бавничких. — Пази, како Вјера слуша! иришапну Та'гјаеа Рајском на уво, — чини ми се, да сам је унраво у живац погодила! Гледај само како се мргоди! Поеледња реч у роману би прочитаиа, књига заклопл.ена, а међу слушаоцима настаде дубо ко ћутање. — Да чудних бљувотина! новика Рајски, иосле кратког Кутап.а. Ма.рта је брисала сузе. — А шта ти велиш. Вјера? запита Татјана Марковиа. Она не од!'овори ништа. — То је иека гадна књига, мајчице! рече Марта. — Јадии љубавници, коликО с;у морали да трЈЈе! — А да шта би ти хтела ? Видиш, да не претрпе оно, што су морали претрпети, — говорила је Татјана Ј-ледајући крадом на Вјеру, — требала је Кунцгунда иитати за савет оне, који иознају живот и знају, шта значи страст. Рајски је иронично одобравао климајући главом. — Шта велиш ти на то, Вјера? упита поново Татјаиа. Вјера се беиге упутила иа иоље, али се на нрагу заустави. — За пгто стс ме целу недељу даиа мучили, терајући ме да слушам тако глупу књигу, бабушка? запита опа, стојећи у вратима. Како то ? Та ја сам хтела баш на нротив, да ти учиним радост.