Stražilovo

чз 231 к-

— Није истина! Ви сте хтели да ме због нечег казните. И иоклекнув једним коленом на клупину испод бабушкиних ногу рече : — Лаку ноћ, мајчице! Татјана Марковна се сагне, да је нол.уби, и иршиапне јој на уво: — Нисам те хтела казнити, него да те са чувам и ономенем, да не би кадгод дош.га у искушење. Кажи ми, дете моје, ако знаш, како би те могла сачувати, сакрити и заштитити?... Геци само својој бабушки и умирије!.. Нјера хтеДе, да одговори, али застаде и ногледа на страну. — Прекрстите ме! рече за тим; и кад је бабушка прекрстила, иољуби је у руку и изиде. — Краеиа кшвга! Па шта, како је утицала прекрасна Кунигунда на 1>је])у? запита Рајски подсмешл.иво Татјану Марковну, Татјана тужно уздахну. Љој пнје било д«1 шале. Она узе кн.игу и заповеди, да се однесе У собу, где су слуге. — Дакле сад, бабушка, — настави- Гајсчлт, Вјеру сте нећ извели на прави нут. А сад ако и Јсгор и Марина нрочитају ту „алегорнју", — онда се од самог морала не ће моКи жицетн У кући! Викентијев до1>е но Марту, да иде с н.им у врт. Рајскн се врати у своју собу, а Перешкова остаде седећи и дубоко замишљена. Није више ни мислила на кљигу; видела је, да тај штампани морал ништа не помаже, на се чисто стидела у себи, што је изабрала тако глуио средство. У мислима је прелазила уеиомене из прошлих дана, и па лицу јој се изражаваше иежност, бојажљивост и туга. Једва у неке се Татјаиа трже из своје замишљености и рекавши да не ће вечерати уиути се у своју собу. Баци иоглед на икону, и у меето да, као обнчно, клекне иред њом и моли се, застаде само и прскретн се. Душевни иемир јој не даде, да се номоли Вогу. Оиа седе иа кревет и опет се замисли. — Како да је сачувам од опасности? рече у ссби, ссћајући ее поеледњих речи, које је с Вјером изменила. „ПрекрстИте ме!" Како да дознам, шта јој лежи на срцу? Старије је јутро од вечери, рече па послетку, — а сад, да се сиава! Али њој не беше суђено, да заепи те.ноћи. Тамаи хтеде лећи, кад неко иокуца иа вратима.

— Ко јс то ? запита уплашена. — Ја еам, мајчице! Отворите! зачу се Мартип глас. Татјапа отвори врата. — Шта си хтела, дете моје? Дошла си ваљда да ми рекнеш лаку ноћ — бог нска те благоелови и штити! — Али иогледавши мало боље Марту, чисто се екамени од страха. — П1та је с тобом, Марта! 11 Гта се догодило? Пребледила си као крпа и ева дршћеш! Да ниеи болссна? Од чега еи ее тако уиланшла? — Иије, иије пигпта, мајчице, баш ништа... Дошла сам само... Имам нешто да вам кажем... говораше она, прижимајући се уз Татјану од страха. — Седи, седи само у наслоњачу. — Не ћу, мајчице, лезите ви у Пост.ељу а ја ћу сеети до вас, на ћу вам евс испричати. Угасите,свећу. — Шта се за име света догодило? Ти ме страшно нлашиш! — Ништа, мајчице — дед' тс еамо да што пре легиемо, иа ћу вам све па уво иенрииоведати. Татјапа се пожури, да учини својој унуци по вољи,. и Марта јој иснрича с-ве, што се догодило прсле читања. Викентијев је беше позвао у нгуму да слушају славуја. — Док сте ви тамо у с/алону читали, ја еам га слушао. Ах, иа како дивно иева! рече јој Никентијев. Само да сте га чули! Хајдете еада са мном! — Всћ се емркло, Никола Андрејићу, рсче му она. — Зар се ви бојите? — Сама бих се бојала, али кад еам е вама, не. — Па хајјдете онда! Ух, ал' што нсва! Чујсте ли га само — и одавде се чује. Она иође пеколико корака, устежући се, у алеј. Он је ухвати иод руку. Она иђаше иоред њега лагано и чисто пехотице. — Јух, како је мрак! Не ћу дал.е да идсм! Псмојте ме вући за руку! рече за тим љутито, али је ипак ишла иапред, но чисто псрадо, као да ју је ко еилом терао, и ако је Викентијев није више држао за руку. — Ходите још ближе, овамо! викнујој тихо. Она пође још два корака, иа заетадс.