Stražilovo

чз 248 ен

менту дају свој особити тип, и стварају од апенииског полуотока врело сваког знаи,а и умјења. Кога жеља за напретком вуче, тај му се обраћа, као наравном извору. Из Италије иотјече у то доба свака мудрост и свака вјештина; њезини су обичаји закони; а у њој ће и иигдје друго, Шексшгр, и доцпије Молијер, да нотраже добрим дијелом градиво својих драматских умотвора. Нашљедници ратобориих деспота иретварају своје утврђене куле у научиичке ћелије; замјењују „свијетло оружје" са „мудрнјем књигама." У Риму, велможап спахија Пико дела Мираидола усријеђава у себи читаву енциклонедију, расправљајући на свијем језицима о свему и свачему. У Милану, суморни Кара-ЈГудвик (ХоДсшсо П Мого) узимље у заштиту умјетиост и науку; нодиже евеучилишта и обасипље својом милошћу на гласу вјештаке Браманта и Леоиарда Давиичија. Омање државице иоводе се такође општијем примјсром: у Мантови цветају Гонзаге; у Урбину кнежеви МонтеФелтарски; у Фера ри војводе Естанскс — да о Фијоренцији већ и пе говоримо, гдјс но влада елавна кућа од Медићија. Не сјећам се више, ко је оно назвао Италијаџце XVI вијека големом задругом умјетпика. До душе, главпо чуство, које п.\ прожимље и у свему руководи, то је чуство о љеиоти, чуство естетично. Оно мећу њима царује неограничено; томе чуству опи. сваку ствар потчињавају, па и сами друштвени морал. Могло би се унраво казати, да је за њих једини морал: уживање кроз осјећај љепоте. Оии су тај осјећај у свако своје дјело упосили. Папа Алексаидар VI, I»<>[)1>п.јп. и сип му Цезар, могли су.-да историју владалачког свирјецства пајцри.им страиицама обогате; али се они у својим грозним дјелима, или бол.е педјелима, показаше вјештаци. ЈХавреитија од Медићија требало би, ио даиашП)Им моралним појмовима, нрогласити издајицом и убицом; али кад иам у својој мајсторској Ацолотији узпоси политичко разбојство, оп је у томе вјештак, нрави артиста. Шта *више? Нслики је историк Махијавељ, у свом ужаспом Владаоцу , са-

здао најмржи тии политичког з-улумчара, ал' је уједно завјештао нотомству уриек државничке хитрине и проницавости. То су били људи од акције, а не којекакви метаФизичари; они су у првом реду вољели кретање, радњу, па тек онда мисао и умовање; а и забаве материјалне, конкретне, предњачиле су код рбих забавама умним, анстрактиим, које су служиле само као згодна зачина нрвијем. Кад је чувени (са свога властољубља и ратоборности) наиа Јулије II иаредио Микеланђелу, да му тучии Стас изради, те му уједио препоручио да се у том послу опоштени, како би дјело испало достојпо и вајара и паручитеља, Микеланђело се часом предомисли, иа ће овако Јулију: — Свети оче, нацрт је већ готов. Приказаћу вашу светост у понтификалној одежди. Десном ће руком благосивљати народ; у лијеву руку ставићу књигу једиу... —- Књигу? књигу? ирекиде га сав усплахирен Јулије. Та сабљу, човјече, ако Бога зиаш! Не разумијем се ја у те ваше ћитапе, док приличио мачем владам, и у том погледу могао бих да се огледам и са пајбол.им Овај аиегдот иајзгодпије карактерише овога предузимлшвог човјека, који је, успркос божјој ријечи (Нсупши теит и т. д.) толико до земал.ске власти држао. У осталом, он је у том обзиру као вслика већина својијех нодаиика и земљака мислио, који се та1«'оће бијаху земаљском царству иривољели. И заиста, католичанство, под његовим и његова иашљедиика поптиФпкатом, пије друго, до ли иека врста платонске теорије, чији се обреди таковим сјајем и помпозношћу врше, да се вјерникова душа чисто у арајству топи. Римске цркве изгледају нрије као Христови музеји, него ли као његова светилшпта и храмови. Свака јерелигијозиа свечаиост тако удешепа, како ће се у првом реду допасти Фаитазији иа|>ода и угодити његовој урођеној сепзуалности. Ти су л.уди, дакЈ[е, могли бити лакоумпи, безобзирпи, па у пеку руку и безбожпи; ал' у исто вријеме бјеху радишии, генијални, искрени; једном ријечју: бјеху умјетпици. Миоти се бијаху нопели из на-