Stražilovo

-8 288 К-

гсијех народа, да можо допикиути иама, којп еумшипо ттогдедамо у тај „пов латин": „гаг Лапамп гошапвк! јвг!с! пе /амЈи/.ији уеета пецо пео*1аНп рпјеког, (1:1 .чи рокуагеп! 1х 1а4т8ко§а? (стр. 208)." Зар да поређујемо живе организме са мртвОм мудродијом? Додаћу овдје, да је и један Србин шжушао створити свјетеки језик а и свјетстсо иисмо ва н>. Натпие. његдве књиге је : 8ув1;ет е1пег ТЈпгуег)»а]-8ргас11е 8о№о111 Дцгећ сИе бсћпЛ (Ра81 °;гарМе) а1з апсћ Лпгсћ (1| е Т^аиЈе (РавПоЈре) (1игећ Ее^гЈвМхтт^ тШек! ага1)18сћег 2аћ1ие1сћеп иш1 Дегеп ^акНЧхимш^ 1'Пг Леп 11|1,егпаИопа1е11 Уегкећг гоп Мо8в8 Ра 1 с. №1еп 1864. — Стр. 99—181 дра. К. Војповића „ВшИЈеп! и84гој герићНке (1ићгоуаске." Т. 0. Српска краљевелса академија. Глас XXXI. Леополд Раш«1 и осдобођење Србије. Беседа др-а Јована РнстиНа, читана па свсчаном скупу српске краљсвске академије •22 Фебруара 1892 год. Београд. Штампапо у државној штампарији краљевине Србије. 1892. Стр. 29. — Врдо је добро, што добисмо скоро у исти мах уз превод Ранкеова деда о Србији и Турској у XIX. веку и ову стуДију о Ранкеу. Др. Јов. Ристић, ђак Ранкеов, „мислио је, да ће одужити један део евога дуга, ако његовој сеии учини номеи захвадиоети." Иисац у иочетку говори у кратко о Ранкеу, као про®есору, . 8а тим ирича, како. се; ведики пријатељ сриеког народа радовао лтапретку Србије. Писац у кратко карактерише све писце иове иеторије српске, најиосле карактерише Рапксово дедо о Србији: вели, да „Ранке није за нае важан еа етране Факата. У колико још чињенице паше иеторије ниеу прибране, оне ћс се, без сумње, нрикупити и уредити, али.ће за свагда важна остати она оцена, коју о догађајима и о људима изриче 1'анке, ис"горик узвишси над предубеђењима, хладан и објективан. 1'анке јс фидозоф историје нашега ослобођеп.а," 8а тим говори нисац оиншрније о садржају деда Раикеова. У свима оценама и прсеудама с.таже се еа Ранкеом, само миели, да борбу између Хришћакства и Ислама иије решио, — као што Ранке узима — „ сеиује Заиада", него — вели Р.,— „генцјв Православља ." Накрају је писац још једном у кратко карактерисао израду Рапкеова деда о Србији. — ; Расправа ова одликује сс зрелим судом, темељном студијом и здравом критиком. Језик је леп и чист. Студију ову препоручујемо сваком Србину. С. Јов. МишковиЛ. Босовека битка 15. Јуна 138!). (Одговор на критику г. Љуб. Јоваиовипа, проф.ђ Од — —, пуковника. У Веограду. ШтаЉгано у штамиарији крал.евинс Србије 1892. Стр. 79. У „Ратнику" 1889. и 1890. г. штампана је расправа Јов. Мишковића о коеовској битци. На ту расправу изашла је у „Одјеку" 1890. и 1891. г. критика од Љ. Јовановића. Јов. Мишковић јр одговорио на ову критику у „Отаџбиии" 1891. и 1892. г. Све три раснраве су засебно отштампане. Ми се еа рсзултатом оцене Јоваттовићеве ие слажемо, јср мислимо, да Мишковићево дело, поред свих својих мана и ногрешака, има Таљиге живота

миого и добрих страна, — али Јовановић ,је у евојој оцени учипио многу и мчогу исправку у делу Мишковићеву. Одговор свој поделио је Мишковић на девет одељака. Он нобија тврдње Јоваповићеве и доказује основаттост евога тврђења: о војној обвези (доказује, да је војиа обвеза била општа), о намесницима Душановим, о броју војске на Коеову (Јов. доказује, да је српске војско било окџ 60 хиљада; Мишк. тврди, да је није било више од 30 — 35 хиљада), о Вуковој издаји (Мишк. тврди, да ,јс Вукиздао, Јов. доказује да није) и т. д И ако ,је Мишковић усиео, да онровргне неке тврдње и доказе Јовановићеве, код већине му то није ношдо за руком, јер су Јо^рановићеве замсрке умесне, докази необориви. Мишк. не допушта ии једном питању, да Јов. има право, него вели, да је све „критичареве наводе потр'о" (!?) Ваљда не ће ни г. Мишк. мислити, да је његова раеправа без погрешке?! У уеиљавању, да то' докаже, ушда Мишк. често у погрешке, полаже смеле хипотезе, изводи криве закл,учке, позива се само на доказе у својој раснрави, које је Јов. оборио и т. д. — Међу тим расправа је ова ииак написана са студијом, написана ,је достојанствено, као што придичи писати научнику у научној борби. Језик је у „одговђру" лепши и чистији, него у самој расправи. С. Ђорђе СтратимировиН. Таласи. Песме. Удесио — —. Поевећеио успомени непрежаљене ссстре Мајс. Загреб. Диоиичка тискара 1892. Цена? мада 8а. стр. 75. — Иесник „Таласа" јавио се као Пепад пре две године у „Јавору" (1890. бр. 23. и 24.) са неколико ових песама, којима је у ирви мах дао био општи патпис „Лахори." Управо су сестриној успомени приказане само четир песме (XXV. —XXVIII.) а оних оетадих чстрдесет и шест спевао је пееник које драгој које свом „Лукшићу" („Савш УД4ии бдизу Спљета, стр. 18.), има осим тога јсдна баркарола (стр. 21.), једтга серенада (стр. 29.), рсФлексије о грмљавини (стр. 47.). сонети: Фати моргани (стр. 69.), пољубу (стр. 70.) и појезији (стр. 72.), једном речи има много којечега, али мало добра. Осим оне четир песме, што су приказане уепомени сестрииој, слаба су песничка, што рекао песник са Сењанима, „рађа" ти „Таласи." Већ сам облик чини „Таласе" Стратимировићеве „ненробојнима." Навдаш не запињем о сакате оне хрваштине у језику, од којихее „Таласи" све пенушс, јер те ишчезавају иепред силних једносложннх језичких чуда, која се својски одуиреше да песника извуку из пеприлика са сликом. Но без њих се „Таласи" пису дали „удесити", кад само један једини „Талашчић" од дванаест стихова на својим „гојннм плећима" однесе већ и шар и дар и цвет и глед и саг и наг и иид и хрид и (онет) дар и мар и миг и лик. Мора онда човек доћи и на вел и бел и на завес цел и на слас и на иростор мал'. Као што би смело бидо рећи, да песпик „Тадаса" не ће моћц и што боље „удесити", исто се тако с друге стране с поуздањем сме затврдити, да ни један озбиљан састављач антодогије сриске дирике не ће доћи ■у искушење, да узме што и из ових „Таласа." I 1 .

САДРЖАЈ : Неспиштво : ТедЉга зкизии.

Истргнути лиетови. Вјерина љубав. — Поука: Цетињека улица нскад и сад. У ЈГатинима. — КњиЈкевноет: Браниелаи Ђ. Нушић. Кшижевне оцепе. Критика Рад. Врховца на Стојаиовићеву „Граматику ст. елов. језика, — Ковчежић : КњиЖевнн прикази.

„СТРАЖИЛОВО" издази свакс недсље на читаву табаку. Цена му ји 5 ®ор. а. вр. на Целу годипу, 2 ф . 50 н. за но год/, 1 ф. 25 11. на четврт год. — За Србију и Црпу Гору 12 Динара на годину. — РуконисИ се шаљу уредништву а нретплата књижари Дуке Јоцића у Нови Сад. — За Србију прима претплату тсњижара В. Валожића у Београду.

Издаје књижара Луке Јоцића.

Штампарија дра Павловића и Јш ића у Новом Саду.