Stražilovo

чз 2 87 Е>~

а евагда — ж, V, ?«; а /\ ж, нред и />• подиједио иа двоје: у једно.ј ирилиди постаје з з, ?^, с, у другој ж, •>/-, ш, п тијем избјегао нралне фпгуре, које у г. С-ћа исто тојшко вриједе као да их и нема. Међу тијем. лијено се молге у школској кљизи нрије свега нодијелити онако како је у Вјрза, па онда за оно нод "2. казати а.) пред и и 7/ с насгавком за иадеже

и нред и и 7/ у имиеративу = з з, ц, с, ћ.) иначез=з"ж, ч, ш. У §. 32. нримјер дрАзг-к дрАаз-к дрАЗДзе — д()лзд'к стоји у свези но иогрјеншостн са §. 20., у којем г. (!. схваћа да је „б ностало из дз". Примјере оваке вал.а тумачити: дц/лзг'к, долзз-к, дцАздз-к, дцАзд'к, а не као што г. С. тумачи.

(Настаниће сс.)

Рад. Врховац.

1га « \ III. КаггесЦ Л 1 о 1 о §.-1 п 81. 1 Шо/,о/.-јиг. XXXIV. стр. 236. К" /и§те1> 1892. — Стр. 1 —67. раслрава дра. М иливојаШрепсда „0 Ра4г1с1јеуој рб.еИоГ." И Фрнњо Патрициј (1 '|'ап 'сј .8си8 РаШсшв, род. се 1б29 г. на острву Црссу идн како њеки веле у Клису, умро 1б97 у Риму каопроФесор Филоеофије) је једап од онијех лногијех листопа н»шо горе, који сс Бећ од дјстињетиа својсга обрааовашс у западном духу тс им богатп нлодови дара и учсња падои1р у крило Нталији. Иамеђу многијех п разповрених радооа одабрао је г. Шрепел његову појстику, да нам изнссс п.сму садржину и т.каже значај. Појетика ова (1086, у Ферлри на тал. јез.) у њекијем дпјеловима нрстекла је и гласовиту Скалигерову, јср се Патрицпј труди, да на амји.п крилима узлети изнад Пиатона и Аристотела у схватању пјесништва. — На другом мјесту је темсљита распрапа Т. Маретића „Кихке 1 ееакг гјјес1 п кпји«* V по П1 11 гV а (н к оИ1 (добро би било да је г. М додао: п ерпском)"ј еи1 к п" (стр. (',8—98). Из рјечникова Мажуранића и Ужаревића, Шулека, Ђ. Попопића иокађене су ов,пје еве кп.ижелше хрватске риј.чи руекога н чешкога иодријстла. Г. Маретић јс набројио до 130 руоких а око 70 чСшких Поаајмљеница - , мисјш , да наше књижевне еловснеке туђице потјсчу само из ова два језика. Уз неома лијеис н умјерене напомене о употре^љавању туђих ријсчи (стр. 76. дољс) има овдје и такијех, о којима би сс могло јоште разговарати Тешко сс може обрмнити тпчка, точан, вјеројатап. Та мало више рече п г. М.: ,.|1ај, :по гиккдјеп! 1 се.чкуеш гЦесоша оиај ц1ачо \'п1 оћНк, 1<ој1 1п 1ш >1ауао 1 п:>го|1" (стр. 77. доље). 0 сриском јсзику расправл, 1 и г. Луко Зоре у својем „Ра1 е(коуапн* (стр. 2(19 — 236. 08(а ак 8Ме(И). Нолика је разлика између овога посла и нрсђашњега. Г. Мариић има пред очима чисто паучпу сврху : Хоће да нружи градиво за проучавање туђица у нашем јсзику. Г. В. с једне стране прибира грађу (већипом по Дубровпшсу и Конавлима) за- рјечник а с другс стране поучава наше књижевнике, како треба по правилу пиеати чувајући се рђавих кованица и туђица. Обје сврхетешко сс могу посгићи у исти мах. Зато је читава расправа назидана на криву основу. Него могло би се и по језику г. 3. пал.етковати. Зар ће у узору књи-

жевнл а јсзика бити овакијех покрајинака (разумијсм ријсчи) : тад неби (не би!) имао смисла и,е назив (2336), обаздрелго (2336, 23ба), бит ч//'Г ичат и т. д. туј (23ба), вранцески (23б. напомена),' пашнјех (211 а), патијем (214а) с вајијем (23бб) и т. д. Много што шта, што г. 3. препоручу.је и како тумачи, но свиђа ми се н. пр. бива (тешко да јс српска ријеч), благодаран, бод (у нашим крајевима добро позната ријеч у том смислу; што ће шавчица и всзилица, кад има шваља и еезиља), част, чунак, дивљан, дјелоредан, доказ (тешко да ће избацити г. 3. ову ријеч и н.ен глагол : доказати ; Летопк(гаге = показати), домобранетво („склон ,је иеириличан", вели г. 3, алитакоисто јс п домобрана = Г^аш1\уећ|' и домобранич = [.*аш1уге'|1г!м1), допадати се (нека етоји!), дотичан (за ову ријеч тешко да ће и ко рећи пристојан , најбол>е је сасвијем одбацити), дуико --- сопсау, дутко = сопуех (да оу ово накараде, то стоји, али ни мало ми сс не свиђа убочит н избочнт, како хоћс г. 3. ; нијо ли боље угнуто, џспуачено огледало, сочиво ?), двбпск (г. 3 хоће пбпек = Хтећаск, црије би се рекло иријеаек, којо има у Нука за пренечену ракију) грб (је друго а друго ттии- кад их нећ свако разумије, нека стоје), нбдушице (за ЛШепНч је г. 3. „уеоша Пјера [ријеч|"; (1е §ил(11тм еГс.), ђенерб (је љенше него генерао г. 3 !,. Оно што г. 3. вели за ветаЛивам, не вјерујом да ће ее примити. Можда је Приморцима, који често чују и Знају талијански, лијено: партићиније, дећиметар, дећембар, ћило (кило!.), акћепат, нама ово чудио звони и још чега ту не би било, кад би се тјерало до краја! (Тако и са ђ: аналођија). Г. 3. заборавља, да гласовни законп нс имају вриједпости за ова времсна. ,1ош сс говори: руци нози, .јунлцн, али се ноћ пе нели : тацих, овацих, мпози, блази, лаци. Гацијоналнаст не може се у језику тјерати до краја. Зато говбримо ћелија, |1Нвот, Ћирило, мађије, апђео, али оставимо : дециметар, акцепат, геограФија, аиалогији и т. д. — Неома су забавпе дра Маретића „М1лП о и 111 ј е4110Ш »ује(.чкош је/. 1 к и" (стр 182—208). Г. М. се загријева за таки језик, ако би био. згодно екројен н п.ему се цвиђа измишљај Талијанца дра. Данила Розе: „поу 1а(.т". Да л.и је таки језик потробаи или није, не ћу иитати, али да је и ,.иов латип" права ругоба, то је исти на! Па ми је још највс ћма чудо, да један Маретић може поређивати измишљотину (сувнше је лијепо рсћи : нзмишл.ај) једиога човјека еа дивним створовима њеколи-