Stražilovo

-13 341 к-

сити иаченукај но тргу., оида би сви пое ; једај'|и испред каФаие, гдје је сваки кавал.ср дужаи био да части своју даму слаткишима и „рииФрешкима" (иићем, које расхла1>ује). Зазорно бјешс особито дјевојкама, којс би случајно остале без кавалуера, те :»а које мораше нлаћати отац или брат. Отоги је иа чуду био јадни царинарски уп])авии1» са својих шест кћерн, од којих средн.а, Нпце, бијаше иеобично лијепа, двије приличне, а три као аветн. Вице, никад пс бијаше беа кавал.ера, али кад би се свијех шест сестара нојавило на тргу, онда би и Вицин каваљер шмугпуо, јер, пајнослије, ради п.езипих п.еколико слатких погледа и ријечи, морати нлатитж шест слаткпша, шест лимуиада, или сладоледа, то је сувинге! Ако, онет, царипар дође само с Вицом, или са ноловином свога норода, опда пе Фале нецкаи.а н одвише јаспе алузије, те, онет велим, човјек бијапге па чуду. Управ, оп једипи од вишег лацмапског сталежа ие радоваше се вечерп,ем хладу. Најзад, кад би па тв])ћави труба окупл.ала војнике па спавап.е, тада би се и шетачи разнлазпли. У томе иошл.едњем

М А « огледај само! Она лепа госпа, игго се тако слатко смеје, тек пре недел.у дана еахраиила,је свогајединца. Штамислиш. каиво је то срце ? Права Љивотиња!" — Да ли? „Него шта.' Жикотиња ,је само бен у;звишенијих осећаја. ;! човек, он се тиме баш и разлшсује од „несловесних" стнорова. пгго нлеменито осећа." — Драги мој иријатељу. ја сам са свим иротииног миш.вења. Оамо човек може бити толшсо ниаак, да у себи угуши најнлеменитију иск]>у ирироде. То животиња не може. „Ех, ех! Лош ћемо сада и у философију! 1Махни се тога. Ја ииак тврдим. да она није човек већ животиња". Тако се разговарасмо нас двојида, ходајући кале-мегданским шеталиштем и посматрајући

издушку ])озопечкога живота узаврио би трг; топот корака одјекиваше по плочанику, нси би урликали, берекиичићп, у гомили и смијући сс, трчаху ка градској канији, а слушкип.е бјежаху с врата, гдје су дотле ашиковале, по својој моди... Град би се затво])ио, свијеће би нлануле, иастало би куцкан.е с/голскога носућа, орило би се сребрнасто кикотан.е Маргарите, Амалије, Милеве, Стане, закликтала би Флаута докторова.. . на онда би се капци пагло затварали .једап за другијем. и Розопек би једподуишо захркао. Ето како .је е дана на даи пролазио живот Роаоиечана, осим... Дабогме осим онијех дапа кад је и Розоиск имао своје трзавине. Ви ћете и])изпати, да и иајмирпијег и најуредппјег човека ие мимоилазе лако трзавице, од којих су п.еке предвиђеие, друге сасвијем иепаднс. Е, што бива с иојединцем, то бива п са скупом поједипаца, па макар се они звали Розопечани. Розонек јс, дакле, пмао своје ])едовне. годи1пп.е хрзавице, а ирсживио је п иеиаднпјех, о којима уонће треба н])оговорити. (Пастгишће се).

т и. једну лепу, црнооку гоепу, која у дјншни ходаше са дво.јицом Београдскнх кавал.ера н смејаше се гласно пеко.ј ношалиди. што је приноиедаше .један. „За Јјога. престаните већ! Ви сте врло ■оиаки! Шта ће рећи свет, који зна да бам у жалости.'" — рече госпођа, нролазећи мимо нае. а за тим се, еа обо.јицом пратилаца. изгуби у густим гомилама, које ходаху оним бастијоном, са кога се ириказује очима раскошан доглод на србијанске нлаиине и Фрушку Гору, иамећу којих протиче широка Сава. Мој разговор са пријатељем и ова лепа дрноока госиа нагонише ме, да ме!)у мојим хартијама потражим забачену бележницу, у ко.ју сам, мећу оеталим успоменама, забележио и ову, коју ћу вам ниже иси])ичати. *

* * 1