Stražilovo

-13 345 !->-

даСмејах самомо соби. кад номислих. до какво ме ножности ова ласта доведо. Рамо, у зору, пробудило ме. маненадно. куцањо ма моме лрозору. Устадох да видим ко јо. Па лервазу окпа обадве лпсхе закудаше неколико лута кл:,уновима и крилима. „Цви! цви! " зацврЈсутаи-кз л* одлетеЈмс. С Вогом, пријатољи! Оротан пут! рекох, ма сам код отвореног прозора гледао како се ирпдружише гусгим јатнма, која, с,а свију етра-

вима сада јо оло нрали мртвац ? из кога је дутна излетела. Ко ћо га ожнв(.*тн ?. Моје мале ластавице ! Ви сто излетеле мз разорелога гнезда, а моје јо!ите стоји. Али ,'а нисаМ више у њему! Тамо је тако суморно, јер ,је као и из'вашега гнезда излетела је )џ1а ластавица, душа мојо до<Зро мајке, мајке; која јо свој живот иоклоннла нези с.воје дон,с, као и ти, мајко ластавице. II. она ,ј<! но мало откндала од свога здравл.а, овога живота нас ради,

Тодор Радичевић.

на, ка,о облачци долотаху, слромла за дал<!км лут. су хтеле отићи а да ми се но јаве.

Има дие године од тога времепа. Последњег пута лас.те ннсу дошле. 11 >и хојјо гноздо, пз кога јесонао излетешо, остало је нусто; мод ударнима КИ1МО п ветрова оно се ра.зорнло. Изглода тако* жмлосно! Пусто н пзрешогано кишом п вђтро-

на јо нас ради отишла на другм свот, а; могла јо дуже живети, да беше сличпа оној мајцп, која на Кале-мегдану разбија тугу за синовљ.им гробом у шаЛ ј Ивим Јјричпдама два младића. Лагто! Ти нисм човек, ти си животињица „нпжо" врсто на ми ..кажи, да ли и међу вама имаде такових матера, ко,је с.у кадро да ову лајузвмшоппју врлин-у прмроде: једниу, псгиннту н вечнту л.убав тако олако лрегоро? Драгутин Ј. ИлијЂ.