Stražilovo

-чз 346 а-

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова 1ш ФГАИЦУСКОЈ иреради Евжвна Готи прЕВЕО Миливој Мансимовик. ДРУГИ ДЕО.

II. ^етир дана је блудела ио шинражју нонора н чекала у павиљону, алн Марк не долажаше. — Постарај се ; да се више не састанемо ! рекао је нри ноласку. — Зар се не бисмо могли ми сложити? одговорила му је она. И (»н не хтеде уважити ову надежду ии чути овај позив срца. Рајскога није више избегавала. У залуд јс иазио на п.у; није могао ништа опазити. Није више иисала а пи примала пикаква тајанствена писма; с њим јс ностуиала пријазно и отворено, само што би више иута била, замишљена па и тужна. Чешће него пре би јс затекао у црквици где се моли Богу. Ппје се ии иајман.е крила. Јсдан иут је чак прихватила његов предлог да је прати у сеоску цркву, која сс иалазила го])с на брегу. Тамо се и за врсме службе и иосле н.с, дуго, на коленима и с погнутом главом молила Г)(лу. Он је стојао мирно за њом и пијс сс ни помакпуо, бојећи се, да је не прекине у молитви, него је само посматрао иза стуба. За тим, ка.д је свршила, дода јој ћутке сунцобран и мантнлу, а она и не погледавши га наслони се на његово раме и иође кући не говорећи пи речи. Кад еу дошли кући, она му стисну руку н унути се у своју собу. Међу тим је Рајски ишао мучен сумњама, подносећи муке и за себе п за и.у. Она пије дотле ни слутила, какве муке оп трпи, нијс слутила, како га је силиа л.убав према шој обузела — као човека према жеии, и уметника према идејалу. Пеколико дана после тога, нред вечер, затекне је у црквици. Оиа бешс мирна, лице јој изражаваше резигиацију. Рајски одмах беше готов да оиет новерује својој давиашњој машти о п.сној л.убавп према п.ему. Она му прпјазно нружи руву п рече, да јој је врло ■ драго, што је он баш у оиај нар ту, кад јој је срце мирио. У ошпте, од кад сс растала с Марком, трудила се да буде мирнија, долазила је сваки дан на ручак, и разговарала се са свима. Татјапа се чинила, да ни-

вдта не види, нијс више пазила на н ,у као ире нити иогледала испод очију. — Вјера, оирости ми ово, што ћутирећи... започе Рајскп затежућн. — Ове опраштам, браца, говорите саМо! одговори му она благо. — Ти не можеш ни замислити, како ми је мило, што си се умирила. Гледај само, како ти лице сија миром и сиокојством. Где си га нашлаУ Тамо? питао ју је, показујући на црквицу. — А где бих га и могла иаћи? Меии се чини, да не одлазиш више онамо доле? пастави он, показујући руком према ионору. Пе ћу ни ићи више, речс она тнхо. — Хвала Богу! — А куда ћеш сад? Кући? Дај ми руку, да те отпратим. Он је ухвати под руку и поведе је стазом, _ прско ливадс. — Ти се бориш, Нјера, бориш сс очајно, то ми не можеш еакрити! нришаппу јој ои. Она је ишла са погпутом главом. Т<> ћутање му улеваше иадежду, да ће му Вјера рећи свс, и1т0 јој је на срцу. — Кад једном савладаш ту мучну и опасну страст... Он застаде очекујући, да ћс, оиа његове рсчи нотврдити отворепим призиањем. — ТПта ће бити тада, браца? запита га она сетио. — Изићи ћеш из борбе са огромпим искуством, окал.ена против свију других бура и иеиогода... — Куда и на што ћу Изпћи? — На ленши живот, који те чека... — Какав ленши живот? — Живот, иун трезвеие, дубоке, разумие и ираве среће, која ће да се протсгне на цео живот... — Ја срсћу друкчпје и пе разумси... рече она замишл.епо и заставнги спустп главу иа н.егово раме, као да ее уморила. Он јој иогледа у очи и опазн, да су пуне суза. Г>ио је уверен, да је погодио нрави узрок њене жалости. —. Ти плачеш, Вјера, друже мој! ])ече са саучешћем. У тај нар одјекну из ноиора метак из пушке.