Stražilovo

Чз 372

И распра нарасте до вршка, те се побрка сваки ред у Розопеку. Несрећни чиновник пе бјеше ни на небу, нн па зешви. Јави у канцеларију да је болестан, али не могаде затворити своја врата капонику, који га иосјетн сутрадан послије мале мисе. За каноником приста гомила женских, предвођенпх Терезом. Женске се уставише пред кућом чиновниковом. Дуго су чекале. Најзад, дебели каноник изађе, првен као рак, и нрође оборенијех очију испред жеиа. Само што одмахпу једанпут рукама. То се већ разумјело шта значи. А то је у исто вријеме био знак и новим покличима цијелом латиилуку розопечком. Трећега дана отиде кооператор у котарскн град. Знало се да носи бискуну опншран извјештај о нечувеном догађају. Дознало се да је дјевојкан п]»ед каноннком одлучно нзјавила, да је ништа не ће помјерити у накани. Кооператор се врати, а чиновпик отиде у град. IIагађало се да и ои иде ка бискупу, али чим се врати, јави да је премјештеи чак у Истрију и поче се спремати па пут. Међутијем стнже од бискуиа носланица, којом се наређује свијемправовјерним да држе „новепе" (нарочите вечерње молнтве), радн спаса једне душе, која је већ на нрагу вјечне нронасти. Иосланицу је прочитао кооиератор, послије мисе, а прои])атио је каноиик са н.еколико ријечи. У исто доба поучавао је ]грото своју иаству: како се Бог поњекад служи средствима чудним, да омили једној дуиш ираву вјеру; свјетова домаћпие да добро назе иа избор одива сииовима, али да ииовјерку, која би хјела ириг])лити православпје, и они приме свесрдније по својевјерку, јер . . . . и т. д. Ти паговјештаји духовника надоше као ул.е иа ватру у оба табора. То ускори одлазак чиновпиков, који предаде сестру једној тетки вјерениковој. У теткнпој се кући дјевојка прстенова и, три педјеље послије, изведе се, те ираво у пркву св. Николе, — већ можете замислити, уз какпу П> а ЈУ (Наста

Дуго је времена требало да се новрати стари ред у Розонеку. Други је случај, сампо себи, ман.е весео. Бјеше се убио један ОФицир у тврђавп. Норед све нисмене увјере л.екареве, да је несрећник дигао руку на себе у наступу тренутнога лудила, католички ноповп ии да чују, да га иснрате и опоју. То озлоједи другове покојникове, али нијесу знали шта да чиие, пошто ни у котарском граду не бјеше војенога свећеиика. Обратише се узалуд бискупу. Па оида иоче, због тога, да ради жица између Беча и Розопека. Најзад, стиже дугачка денеша од родбиие офипирове, чак из Чешке-, уиућена нроту. Родбина га мољаше да он опоје мртваца. Прото смјеста пристаде и смјеста оти])ави још дужи одговор, тјешећи родбипу. Такоме се ]»асплету иије нико надао, а цпо Розопек, у највећој трзавици, очекиваше како ће се то сврншти. Није шала, царскн човјек, а царскв вјерв, на да се сахрани као пекрштеи! Чак и дошл.ачки главари гуиђаху на уно])1ге своје ионове. И би погреб, каквога Розонек ие заиамтп. Прото и каиелаи, са још шест попова из околине и двјема врстама ђачића, иђаху иред сапдуком; за н.им сав ОФицирски збор; за збором сви поморски капетапи; за каиетанима два реда буби.ара и готово сва војска из тврђаве; за војпицима остали розоиечки старосједиоци. Када би престало иотмуло тутн .ан.е црпо обавијепих бубњева, онда би сва нратња (осим војника) једногрлице и из свега мозга запојала „свјати Боже". И све тако иа измепу. Снровод нрође снијем онијем улицама, куда обичио иролажаху литије, — иремда је то заходно било. А како каноиикова кућа бјеше на раСпућу, нрото устави спровод нред н.ом н учипи номеи, који је трајао колико другда парастос. Нико дотле не би се усудио ни да замисли да ће се то моћи десити! Предосјећам се да се примичу „нотон.а времена", о којима нрориче Аиокалинсис. ће се).