Stražilovo

чз 390 вг-

жнии, да сазттда куку . . . какву кућу ? . . ирави двор, па четири иода. Замислите, ири дпу, иа средитга, оставиКе велики свод, ]га коме тте ће бити врата, да се види море са трга и да ирола:ш ко тод хоће на обалу. Јер, разуМије се, Амруш ће иза куће изидати обалу и саградити куиалиште . . . А има њешто и смијешно да вам јавим. Бено се нренао да Ке Амруш отворити каФапу, јер му је Амрупт то јутрос ]>екао, ха-ха-ха. Треба да знате, да је Амруш служио код Бена, као дијете, па га сад боцка . . . Баш кад је та легенда излазила из главе Терезипе, Амруш је сједИо при чаши иива код Бороја, у подграђу. Изашавиш нз г[»ада, отт је шврљао по подграђу и завиривао ! у дућаие и радиопице, тте ће ли познати кога врнтњака, свога друга из дјетињства. Једва иаиђе на н>екога обућара, кога познаде и коме се каза. Обућар се јако зачуди и узрадова. Послије обичнијех узвика и сјећања па давно зријеме, обућар му исприча, који су другови помрли, а који су јоште у животу, те их заједпо нотражипте, и, нашавши их мет шеет, Амруш их тговеде иа ииво. Боројева ка <т>ана бјетпе мрачаи и прљав буџак, и ако се у п.ој једииој точаше ниво у Розонеку. Другови затекоше њеколико иодофицира. Окусивштг пиво, Амрупт Се намргоди и нром])мл,а: „Годем", али се одмах разведри и, „како зовеш", исирича друговима своје житије и своју намје])у. Како зовепт, житпје му бијатпе врло просто, а тако исто и намјера. Свијех трид(м'(тг година провео је као каФаисКи и гостијонички момак по разнијем г])адовима сједињенијех др?кава. Двије трећине. тога времена живио је како ваља , ие мислећи за сутра. Пошљедњијех десст годипа тптедно је, колико је могао, и заштедио је њеку цркавпцу, па се, ето, под етарост вратио у завичај. На дому је затекао само једнога сиповца, већ матора, са нуном кућом дјеце. Не остаје му, дакле, друго по да се скраси у Розоиеку и да се прихвати каквога малога посла, то толико да му се не измакне опо мало заштеде. . . — А иијеси се жепио? пита обућар. — Како зовеш, Бог ме од тога еачу-

вао! Батали, брате!.. Бороје, доиеспте још пива. Тијелт краткијем одговором Амруш је јаено изказао своје мишљење о браку, као што је мало прије такође језгровито изиио и своје иогледе иа живот уопће. Амруш братски прочасти своје старе другове, тако да изађоше ђорпути. Он пак оста да руча код Бороја. Тај Бороје бијапте дошл.ак, добродушан сељак, невјешт евоме нослу, од кога Амруш у брзо дознаде еве што му требаше зиати — и колико иива и вина прода дневио, и одакле набавља пиво, и по што, и колико плаће има који од неожењеиих, нижих чииовиика, који се храњаху код Бороја, и т. д. Највише зачуди Амруша, пгго су и ОФицири иили то рђаво пиво. Оии пијееу долазили у Поројев буџак, но им је он слао у тврђаву, свакога дана но једну бачвнцу. Тај извјештај, капда, и развесели Амр.уша, те је частио Бороја и пјевушио, одбијајући гуете димове из хамбуршке црие, дебеле цигаре. У то исто вријеме говорило се о Амрушу но свијем куКама око трга, а и по многијем у подграђу. А шта се све није говорило и пагађало! Додугпе, не бјеше примљена ципан цијела легенда Терезина, ама зар пнје доста кад се повјеровало и једноме дијелку? Заиста, да је Амруш ностао био иредсједником сједињепијех држава, пе хоћаше, вал.да, имати толико важноети у америкаиским главама, колико је стече једнога јутра у Розопеку, никаквом другом заслугом, ејем том, што се појавио на тргу и „иробаратао" и.еколико ријечи са Беиом и Маидалином. Наравно, то највише одјекпу нослнје ручка у каФани. Сви „бришкулапти" бијаху тако расијаии, да су киптиле грјешке и у давању знакова и у бацању карата; управ, „бришкулавало" се обичаја ради. Бепо је био јако нервозаи. А кад га и.еки нецпу јаче ио што требаше, Беио викну: — Корпо дела мадона, зар би, пајпослије, могло и то бити, да оићииа донусти једном... једпом скитачу да отвори каФапу? Бено се тако дерао, да еви прекидон1е игре. Наета мртва тишитта.