Stražilovo

-43 421 ЕЗ-

ВЈЕРИНА ЈБУБАВ. роман И. А. Гончарова но француској прерадн Евжена Готи нрквко Миливој МансимовиА. ДГУГИ ДЕО.

VII. 1111 ише од једног сата је седео Рајски на рубу обронка, на трави. Спустио бра"ду међу колена, а рукама се ухватио за главу. Он се чисто гушио од муке и очајаља, прво радн Вјере а после иради сама себе, и ироклињао је своју великодушност. — А што је нема на толико? уиита сс на нослетку и порледа на сат. — Ето је већ скоро два сата, како је отишла! рече узнемирен. Седне за тим на клуну норед нонора и почне нрислушкивати. Чуо је само шуштање сухог лишћа, које је опадало. — Рекла ми је да је чекам, па је заборавила на мене, рече у себи и, уставши са клупе, спусти се неколико корака низ понор. — Ваљада не ће до по ноћи остати на том саста.нку ? Она се сад можда смеје мени, заједпо с љим... А ко је он? Хоћу да дознам, ко је тамо? викну у јарости. Име, љегово име хоћу да знам! Њега обузе очајање исто онако, као мало час Марка. — Пет месеци ме већ вуче за иос, сакрива се, час ми допушта да је љубим, час ме одбија смејући ми се у очи. Зар ја немам права, да иосле свега тога сазнам њену тајну и име тог тај анственог љубавника ? Нагло стрчи за тим с брега и заустави се у шинражју. Није чуо ништа. — Па ипак је гадно украсти туђу тајну! ноче премишљати, и врати се три корака натраг. — То је лоповски! прошапута, заставши пеодлучно и отирући рупцем зној с чела. — Да, а сутра ће оиет почети иста игра, опет они укочени ногледи, као у русалке, и опет ће иакосно, смејући ми се у лице, да ми довикне: Вас л>убим! Нек буде муци крај! Хоћу да сазнам све! Он нође нанред. Поткрадао се кроз грмље као лопов пипајући рукама по мраку и нроклињући у себи сухо грање, које му је пуцкало под ногама. Од силне узбуђености није ни осе-

ћао ударце гранчица, које су га шибале но лицу. Не знајући место саетанку, ишао је на срећу. Више пута је морао сести на земљу, да се одмори од напора и узбуђености. Грижа савести га задржа још на тренутак а за тим ноче опет пузити, ријући грчевито рукама по влажној земљи и опалом лишћу. Да се ко год за један еат после овога пашао близу понора, могао је чути где се неко пење из ионора горе, час наглим и неједиаким корацима, час огромним скоковима, као рањена звер. Шум долажаше све ближе и ближе и на послетку искочи из шииражја Рајски већма усилахирен и сметен, него дивљач, коју гони хајка. Он се баци на клупу, оида се опет уеправи, пљесиу рукама и ухвати се за чело. — Је ли то сан или јава? шаптао је као изван еебе, Нс, не може бити, ја сам се преварио! Мора да ми се само причинило! За тим устане и онет седне, као да нешто нрислушкује. Руке беше положио на колена. — Па тпто ја још сумњам? рече, емејући се нервозно. Статуа! Чистота и невиност! Лепота душе! Вјера — и статуа! — Ух, како ми је тешко овде! стењао је. Дакле јс и Вјера од оиих слабих и жалосних женских створова, којс обузима ниска чуствена страст, кад углсдају какву здраву и снажну момчину!... Па на част јој то, она је с.лободна; али како се смела усудити да се исмева са љубавном страшћу једног нријатеља, брата! 0, освета, освста! беснио је Рајски. Скочи са клупе али застаде и поче размишљати. — Како да јој се осветим? запита се у себи. Да одем по бабушку и доведем је овамо са гомилом људи, да дам понети Фењере, да покажем бабушки срамоту и рекнем: Ето вам зми је, коју сте двадесет и три године грејали на материнском срцу! Он махну руком и ухвати се за врело чело. — 'Го би било ниско и нодло. Ти тога не ћсш учинити, Ворисе! промрмља сам себи. Тим