Stražilovo

-13 506 ЕЗ-

на извесно време. Ја сам учинио све што сам могао учинити, Вјера, и готов сам да испугшм, што сам рекао. Што се тебе тиче, сети се, ако се ми сад растанено, да би то била глупа комедија, у којој ти не би играла баш најлепшу улогу." „Очекујем одговор иа име моје газдарице". Вјера је изкледала уморна од читања. Равнодушно метне на страну писмо и дохвати оно друго, које је мало час Јаков донео. Писмо је било написано на брзу руку, нисаљком. „Ја се ево већ неколико дана мотам доле по понору чекајући на тсбе после првог мог писма. Мало час случајно дозпадох, да је код вас код куће било елучајева болести, и да се ти никуд не ноказујеш. Дођи, Вјера, или ако си болесна, јави ми то одмах. Ја сам спреман, да дођем у стари дворац..." Вјера престрављена застаде, а за тим опет узме писмо и брзо га ирелети очима. „Ако данас не добијем одговора, ја ћу бити после но дне у пет сати у павиљону. Хоћу да што пре сазнам, да ли да идем, или да останем. Дођи, барем, да ми кажеш: с Богом, ако... Али не, ја никако не могу да верујсм, да ћемо се ми сада растати. За сваки случај ја ћу чекати или тебе или твој одговор. Ако си болесна, ја 1>у доћи до тебе. — Господе Боже! Он још долази тамо доле, у павиљон!... Прети, да ће доћи и овамо! Његов писмоноша чека... Још непрестано иузи змија поред мсне! Зар још није све умрло? Нагло за тим отвори поклонац писаћег стола, извади неколико листова хартије, зграби перо, умочи га, али није могла ншита да напише, тако силно су јој руке дрхтале. Остави неро, ухвати се рукама за главу да се прибере, али мисли јој остадоше растресене; њена жалост и силно ударање срца не дадоше јој да се прибере. Хватала се руком за груди, као да хоће да ишчуна бол, опет је узимала перо и хартију и одмах их опет остављала. — Пе могу, немам снаге, хоћу да се угупгам! Покваси за тим руке колоњском водицом, натаре чело и слепе очи и онда опет дохвати оба иисма, погледа их јсдно за другим и баци их на сто с речима: — Пе могу, нс знам како да почнем. Не сећам се више, како сам му писала... којим тоном. Све сам заборавила! Какав

одговор очекује његов посланик? Самоједан одговор могу дати: Не могу, немам снаге ни за што! Дозове Јакова и заповеди му да каже дечку, да може ићи, а одговор ће доћи носле. — А кад после? питала се у себи. Хоћу ли имати снаге, да му још до вечери пишем? И шта да му пишем? Да иисам ни за што способна и да ми није ништа остало у срцу? А сутра ће ме опет чекати тамо доле у павиљопу. Преварено очекивање ће га раздражити, он ће обновити својс изазивање пуцњавом из пушке и на послетку ће се сукобити са људима, са бабушком! Да одем сама и да му рекнем, да сене ионаша ни часно ни логично? Не вреди га оиомињати на великодушност, вуци пе знају за њу... Да кажем бабушки ? Она ће учинити, гато будс потребно, али иисма ће је огорчити, а то не бих желела... Да рекнем Борису и наредим му да учини крај Марковим надама и покушајима да се са мном састане? Рајски је мој ириродни заштитник и мој блиски пријатељ, али да ли јс њега самог већ оставила страст? И ако га је прошла, — размишљала јеВјера и можда не без основа, — да пије можда за то, што је ирошла борба, сунарништво и што се свс умирило ? Али ако појава јунака драме подстакне у Рајском утишану мржњу, сети га нанесене увреде, он нс ће бити кадар да остане у улози мирног и незаинтересованог посредника, него ће подлећи мржњи и љутини и примити другу, опаснију улогу!... Тушин! Да, тај ће издржати, не ће учинити од зла горе, и сигурно ће учинити оно, што треба. Али поставити Тушина лице у лице са супарником, саставити га са човеком, који је из потаје, мимоход уништио све његове надежде на будућу срећу!... Она је у напред себи замишљала, колико има још да претрпи тај њен пријатељ, којн јој је посветио сву своју љубав, кад се нађе очи у очи са кривцем њена пада, са човеком, који је уништио целу њезину будућност! Коликом силном вољом и самопрегоревањем мора јој се обвезати, да ће остати миран, и да њихов састанак не ћс бити судар вука с медведом! Она махаше одричући главом, али инак одлучи, да нокаже оба писма Тушину, и да га сврх тога одстрани од сваког учествовања ири решавању своје драме, како с једне стране да поштеди његове осећаје, тако и с друге, што би, кад би тражила Тушиново суделовање, изгледало као да му се жали на Марка, а то она никако није могла.